Znaš, ceo dan razmišljam o tome koliko mi nedostaješ. Ne izbijaš mi izglave, jasno vidim tvoj lik, osećam tvoj miris, čak ti i glas čujem.
Nekoliko puta uzela sam telefon u ruke sa željom da te pozovem, da ti pošaljem poruku… Ruke su drhtale, srce lupalo, ali na kraju nisam nalazila hrabrosti za to. Dah bi mi zastajao, misli navirale, srce lupalo i kukavički sam odlagala telefon nekoliko puta.
Da, lakše je ležati i plakati, misliti o tebi i maštati o tome kako bi bilo lepo kada bismo se ponovo videli, kada bi sve prepreke nestale i kada bismo jedno drugom rekli ono što nam leži na duši. I ta mašta nekako mi izmami osmeh na lice, zavara me da je sve u redu, ali srce oseća da nije tako.
Naš poslednji razgovor sastojao se od grubih reči, besnih pogleda i lupanja vratima. Nijedno od nas nije se usudilo da pređe preko toga, da pozove, da ostavi ponos iza sebe. Znam da i ti boluješ od ovog nedostajanja, znam da ti nije drago zbog gorčine koja je ostala nakon tog odvratnog dana kada je sve za nas išlo nizbrdo.
Možda sad i ti, baš kao i ja, držiš telefon u ruci želeći da pozoveš ili se nadajući da će da zazvoni i da ćeš na ekranu videti moj broj. Možda je i tebi pred očima moj lik nasmejan i čuješ mi glas kako ti šapuće najnežnije reči. Možda i ti praviš novu stvarnost u svojoj glavi, ali si previše ponosan da joj pohrliš u zagrljaj.
favim.com
Zatvaram oči i grlim jastuk zamišljajući tebe, rekla bih čak da osećam i tvoj dodir na svojoj koži i poljupce po vratu. Osmehujem se kao da je stvarno iako sam svesna toga da nije. Skačem sa kreveta u želji da odem i pozvonim ti na vrata i kažem ti da ništa od onog što sam ti rekla nije istina, da je sve što želim to da budeš kraj mene i da zajedno živimo svoje snove.
Ponovo kukavičluk i ponos čine svoje i padam na pod kao pokošena, nemoćna da uradim ono što se čini jedino ispravno. Biram da ostanem rob nedostajanja, žrtva ponosa i sluškinja nade. Biram da odustanem svesna toga da činim najgoru moguću stvar, svesna da sam svakim trenom sve dalje od tebe, da te sve više gubim.
Osećaj mi kaže da je i tebi žao, da patiš, da želiš isto što i ja, a trenuci koje smo proveli zajedno naučili su me da nisi ništa manje tvrdoglav i ponosan nego ja. Znam da negde i ti sediš dozivajući moje ime i ne dozvoljavaš sebi da pohrliš u slobodu, da srušiš zidove ponosa i izgradiš nove temelje stare ljubavi.
Da, isti smo nas dvoje, večiti robovi sebe samih, večiti neprijatelji sopstvene ljubavi i kukavice koje se boje da vole i budu voljene.
Autor: Bojana Krkeljić
