Voljela je oružje. Svakog dana je odlazila u streljanu i tamo provodila sate. Naučila je da rukuje svim vrstama vatrenog oružja, da razlikuje metke različitih kalibara i već je imala omiljeni pištolj. Bila je precizna, svaku metu je pogađala u sam centar. Jedina stvar koja joj je smetala je bilo to što rikošet redovno izostaje, iako je bilo logično da, kad metak u nešto pogodi, ne bude rikošeta. Pucanj se čuje, ali rikošeta ne bude.
Nije volio njenu ljubav prema oružju. Nije mu bilo jasno kako djevojka može da bude tako fascinirana ledenim čelikom, bukom streljane i rikošetom. Nije mogao da shvati zašto od svake svoje akcije očekuje ekvivalentnu povratnu informaciju.
Voljela je njega i sanjala o budućnosti sa njim. Voljela je način na koji miješa kafu ujutru, kako zvecka ključevima od auta, kako lista novine… Prošle su godine, a ona ga je voljela isto kao i prvog dana. Tog petka mu je sve to i rekla, po ko zna koji put. Kao i svaki put, rikošet je izostao. Njeno:,,Volim te.” se čulo, ali rikošeta nije bilo.
On nije volio nju.
Autor: Milica Galić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
