Videla sam čitav život pred očima.
Polazak u školu, ljubav majke i oca, babu kako se okreće ka šporetu da dosoli čorbu.
Opet sam bila u kući, koju su odavno prodali nekim nepoznatim ljudima.
Ćilim je stajao na ulaznim vratima. Mirisalo je na grozdove i lipu.
Opet mi je bilo trinaest godina.
Opet sam bila srećna.
I baba je bila tako stvarna, dok mi je mahala, naslonjena na svoj štap.
Videla sam i sebe sa rancem i drvenu školsku klupu na kraju učionice. Videla sam decu kako se guraju da zauzmu mesto. I svoje nove, crvene patike koje koračaju kroz dugačke hodnike. Čula sam i zvnono. Osetila sam miris mokre krede. Osetila sam težinu knjiga na svojim ramenima. I nesigurnost u stomaku. I tremu.
Videla sam opet neke ljude koje sam davno potisnula u sećanju.
I jedan park, pun drveća. I dvoje mladih koji se spremaju da se poljube. To sam bila ja. To je bio prvi poljubac.
Videla sam mature i dugačke haljine. I noge natekle od visokih potpetica. Videla sam nokte nalakirane u crno i šarene marame oko vrata.
Videla sam brata i sestru kako se igraju u dvorištu, iza kuće. I psa kako ih prati u stopu.
Videla sam kako majka briše police i kako se okreće da mi uputi osmeh. Osetila sam miris sredstva za čišćenje u nosu. I osetila sam njene prste na obrazu. I njen poljubac na temenu. Osetila sam njen zagrljaj. I opet je sve bilo u redu.
Videla sam spakovane kofere u hodniku i rastanke. I mnogo suza. Videla sam natekle obraze i tugu koja se uvlači u zidove. Videla sam porodicu kako se rasipa. I kako se lica menjaju. Čula sam odzvanjanje glasova. Viku. Objašnjenja. Onda plač. Na kraju lupanje vratima i tišinu.
Videla sam izlaske u grad. Svoj odraz u ogledalu. Tamnu šminku i tamnu garderobu. Čula sam udaranje basa u ušima. Osetila sam miris piva prostog po pločicama. Opet mi je bilo osamnaest. I opet nisam znala ko sam.
A onda sam videla dva plava oka kako me posmatraju iz mraka. I osetila sam se voljenom. Videla sam šaku u mojoj šaci. I osetila sam čudan osećaj u telu. Videla sam nas kako šetamo, nekim stranim gradovima, sa aparatom oko vrata. Videla sam nas kako sedimo na travi, negde visoko, u planinama. Videla sam nas zaljubljene jedno u drugo. Gledala sam svet sa tvojih ramena i nikada nisam mogla da zamislim lepši pogled. Videla sam te kako gaziš strmim stazama i kako se gubiš među krošnjama. Kako mi krčiš put i pružaš mi ruku. I kako se hvatam za nju i kako je čvrsto stežem. Osećam tvoje usne na čelu. I toplinu tvojih dlanova. Vidim nas u automobilu, u vozu, u avionu. Vidim svoju glavu naslonjenu na tvoju, u milion različitih situacija. I uvek sam nasmejana. I uvek sam puna života…
A onda vidim farove automobila kako mi se približavaju neverovatnom brzinom. I osećam tup udarac u grudima. I čujem hiljade i hiljade staklića kako se rasipaju po asfaltu. Na trenutak ugledam nebo, vedro, sa par usamnjenih oblaka. I pomislim kako je avgust i koliko volim leto. Pomislim kako treba da ti odem po limun i kako me čekaš da stavim ključ u bravu. Pomislim na sve planove koji me čekaju kod kuće, na sve te datume zaokružene u notesu. Pomislim na knjigu koju nisam pročitala do kraja. I na to kako bih popila kafu.
Pomislim koliko te volim i koliko sam ti zahvalana, pa se zapitam da li sam ti to dovoljno puta rekla? Da li su svi svesni da ih volim? Da li sam im to stavila do znanja?
“Znači, to je bio život”, pomislim.
“Jedan život vredan življenja”.
I shvatim da ništa nije bilo uzalud. Sve se događalo da bih volela. Do zadnjeg daha volela. Zauvek volela.
A onda se, poslednjim atomom snage nasmejem, zbog svega što sam bila. I tada postanem čista ljubav koja se širi vasionom. I ti me osetiš dok menjaš kanale, zavaljen u garnituru. I pomisliš koliko me voliš, a ja ti šapnem da znam.
Ali ti, nažalost, ne čuješ.
I jedino mi bude krivo što ti to još jednom nisam rekla…
Bar još jednom, usput, dok obuvaš patike ili sređuješ bradu, dok gledaš smešne snimke na telefonu, ili se spremaš da zaspiš.
Samo još jednom. I nikada više.
A onda otvaram oči i opet je dan. I opet je avgust. I opet dišem. Pored mene si ti, u dubokom snu. I tek tada postanem svesna koliko sam srećna.
“Bilo je to jedno dobro putovanje”, pomislim.
Onda te probudim, zagrlim i sto puta ti ponovim da te volim.
A ti, onako sanovan, ponavljaš da i ti voliš mene, nesvestan da sam pre par minuta “oživela” da bih ti to ponavljala do kraja života. Sanjala sam da odlazim da bih ponovo zavolela život.
Ja živim da bih volela.
I volim te.
Autor: Anđela Češljarac
