Sedim na obali Drine opijena njenim mirisom, zavedena njenim zvukom i očarana njenom bistrinom. Tako je hladna da imam osećaj kao da mi reže dlanove dok nežno milujem njenu zelenu površinu. Osećam kao da protiče čitavim mojim telom, sjedinjuje se sa mnom, postajemo jedno… Drina i ja! U tom trenutku shvatam da i jesmo iste – tako hladne i surove prema nepoznatom svetu, a zapravo tople i umiljate kada nas malo bolje shvate.
– Drino, pokušavaš li nešto da mi kažeš? Tvoji brzaci su sve bučniji, odzvanjaju u brdima kao da nešto vičeš, ali nema ko da te razume…
– Ti stvarno možeš da me čuješ?! Ako me čuješ, pomozi mi! – vapili su brzaci sve jače.
– Da! Da! Čujem te! Kako da ti pomognem?! – uzbuđeno sam vikala.
– Pomozi mi da pomirim ljude, da skinem teret koji mi je davno nametnut, da ispunim svrhu svog postojanja.
– Ali kakav teret? I… ti već ispunjavaš svoju svrhu – tečeš, razdvajaš obale, daješ život prirodi…
– Ne, ne, moja svrha nije da razdvajam, već da spajam. Većina ljudi me posmatra kao reku koja razdvaja narode, koja predstavlja neku prepreku, ali nije tako. Zato sam uvek zavidela onim rekama koje su dosta manje i koje samo mirno teku, neprimetne.
– Kako je moguće da zavidiš tako malim i neprimetnim rekama kada si jedna od najlepših i najmoćnijih reka?! Sa tvojom bistrinom i lepotom mnoge ne mogu da se porede. Istovremeno izazivaš i divljenje, i poštovanje, i strah…
– Upravo to! Kada se pokažeš kao nenadmašan i jak, od tebe se uvek očekuje mnogo. Ne smeš nikada da posustaneš, moraš da se nosiš sa svim problemima koje ti život nametne i niko te ne pita kako se osećaš… a nekada poželiš samo da mirno živiš svoj život.
– Ja sam mislila da je to samo kod ljudi tako…
– Ne, draga. Sve na ovom svetu se umara, oseća, ima svoj rok trajanja, samo na drugačiji način. Ja ne znam više ni koliko dugo postojim, znam samo da mi je svaki dan isti, da prelazim silne kilometre i viđam dosta toga, ali to su samo nove tajne koje saznajem i koje se gomilaju na one stare koje nemam kome da poverim…
– Pa poveri se meni, ako će ti biti lakše. Ja želim da ti pomognem, stvarno…
– Eh, da je barem to tako lako… Mnogo je nesreća prošlo pored mene, više je suza proteklo ovim mojim vodama, nego što je kapi kiše palo u njih.
– Da, znam da si se nagledala ratova i patnji, ali to je prošlo, sada nastavi dalje.
– Prošlo?! E, moje dete, te stvari nikada ne prolaze. Neke rane ne zaceljuju.
– I kako misliš da ti ja pomognem?
– Dobro me slušaj, pa zaključi sama. Rođena sam kao neustrašiva, hladna i bistra, od svog postanka imala sam sve što jedna dobra reka treba da ima. Divili su mi se sa svih strana, pisali priče o meni, nadaleko se čulo o mom savršenstvu, postala sam sinonim za večnost i za snagu. Uživala sam u svojoj slavi, a kada su pokušavali da me unište ili sputaju, uživala sam još više dokazujući to da mi niko ne može ništa. Predstavljala sam večitu i neoborivu granicu između dve države, mnogo života sam odnela dokazujuži svoju moć i osećala sam se divno jer se samo o meni govorilo. Onda me život testirao! Dao mi je sve ono što sam mislila da volim, samo u mnogo gorem izdanju. Poslao mi je silne ratove i primorao me da svakodnevno gledam bombe i mitraljeze, ljude koji plaču i umiru, ostaju bez domova, decu koja ne znaju šta ih je snašlo… Ja sam bila u centru čitavog dešavanja, ali nisam više bila ponosna na sebe. Postala sam krvava reka, nije više bila bitna ni moja moć, ni moja lepota, ni moja veličina… sve to je palo u drugi plan. Ljudi nisu marili za to hoće li skočiti da se bore sa mojim virovima, nije ih više brinulo hoće li se snažna Drina suprotstaviti novim preprekama, da li je najlepša ili više ne postoji… borili su se za svoj opstanak. Najgore od svega je bilo to što sam shvatila da sam razlog sve te tuge – ja. Da, ja sam bila ta granica između rata i mira, ljubavi i mržnje, prijateljstva i neprijateljstva, između nikad i zauvek. Nemam snage da pričam o tome čega sam se sve nagledala, a sećam se toga svakog dana – zapisano je u ovom kamenju na dnu moje utrobe, kao da se svaki metak pretvorio u po jedan kamen, a svaka granata u stenu. Nastala je pustoš oko mene, smeh se pretvorio u plač, braća u krvnike, prijatelji u izdajnike, sestre u robinje, a roditelji u statue koje kleče i mole se po čitav dan. Ne, neću govoriti o tome koliko je ljubavnih parova uz bolne krike rastavljeno na mojim obalama, niti o tome koliko je dece otrgnuto od ljubavi kako bi ih učili mržnji… Nekad mi se čini kao da mogu tačno da pogodim kome koji jecaj pripada… toliko dugo i toliko jasno ih slušam. Ali to mora prestati! Ljudi moraju da shvate da nisu oni krivi, da je prošlost takva i ne možemo je promeniti, ali zato možemo promeniti sadašnjost i budućnost, a to je jedino važno. Prestanite da živite u prošlosti, ona je davno prošla! Naravno, tu je, prisutna je u sećanjima da povremeno zaboli, čisto da nas podseti na ono što nikada više ne sme da se ponovo. Naučite lekciju, zaboga! Ne budite večni ponavljači, niste zato došli na ovaj svet! Ne budite gordi i ponositi kao što sam ja bila, ne učite se mržnji i neka vas slava ne zaslepi – sve je to prolazno. Ja najbolje znam da se ono što je bilo ne može vratiti, niti obrisati, ali može se mnogo naučiti iz toga. Ako jednom stavite ruku u vatru i opečete se, više nikada nećete to uraditi, ali zato što ćete se sećati šta se prethodni put dogodilo!
– Tvoja priča me zaista potresla, ali i zadivila. Mudro govoriš i šteta je što ljudi ne mogu da te čuju.
– Zato ti možeš! To je dovoljno, prenesi moju priču dalje i tako ćeš mi pomoći da skinem taj veliki teret sa leđa. Lakše će mi biti kad znam da sam rekla sve ono što su ljudi bili slepi da vide.
– Otkud znaš da će mene neko da sluša? Ja sam samo obična devojka, nemam uticaj na druge.
– I ja sam bila samo obična reka, pa sam postala granica i glavna tema najboljih dela. Vremenom sam poletela toliko visoko da sam izgubila sebe, ali je život našao način da me vrati na zemlju gde i pripadam i zato nikada nemoj da zaboraviš na to ko si i odakle si, ali uvek poštuj tuđe. Takođe sam bila svedok mnogih užasa, razdora i nepravde, tada sam samo želela da nestanem, život mi se rušio… Ali nisam se predala! Shvatila sam da je to cena koju plaćam za svoje grehe, ali i lekcija koju nikad ne smem da zaboravim. Kada sam sve to shvatila, samo sam želela da to saopštim nekome, ali sam znala i da nema ko da me čuje jer nisam čovek i ne znam da govorim. A onda si naišla ti!
– Da, kako to da te ja razumem?!
– Ja sam samo umela da čekam pravi trenutak i pravu osobu i to je ono što i ti treba da radiš. Sreća prati uporne, a ja u tebi vidim dosta svojih osobina. Rođena si kao slobodan duh pun entuzijazma i borbe za pravdu, a onda su ti, na vrhuncu sreće, skresali krila. Od tada svoju tugu nosiš u sebi i čekaš nekoga da mu se poveriš i da tvoju lekciju prenese dalje. Spolja si se okovala ledom da niko ne vidi toplotu i ljubav koje nosiš u sebi i to nije loše, ali kada naiđeš na pravu osobu – znaćeš.
– Kako ti možeš znati sve to o meni?
– Nisi me slušala? Iskustvo me naučilo da prepoznam sve. Zar ti ne bi prepoznala svoju bol u nekom drugom?
– Da, ali…
– Ništa ali! Vi ljudi imate tu privilegiju da mislite i osećate i da to možete da saopštite drugima – iskoristite to! Sreća je samo stvar izbora i, ako izaberete da živite u miru, samo ćete tako i živeti. Ja sada odlazim mirno svojim tokom, skinula sam veliko breme sa sebe, a vi budite pametni i poslušajte šta vam priroda i prošlost poručuju.
Tako je Drina otišla svojim krivudavim tokom, i dalje bučna, ali ovog puta drugačije… Sada kao da je plesala od sreće i u nadi da će njena priča dopreti do srca ljudi i učiniti svet boljim mestom! I mada niko ne može ispraviti krivu Drinu, ona može ispraviti mnogo toga.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
