Nedeljno jutro, 9:30h, 2015. godina – septembar.
Stojim ispred muzeja umetnosti u Firenci. Učinilo mi se da sam te videla, u beskrajnom redu nestrpljivih turista. U plavoj košulji na kocke, u raskopčanom crnom kaputu i sa istim onim osmehom na licu. Mogla sam da se zakunem da je to taj osmeh. Da je to ono dobro poznato lice. Da si to ti, onakav kakvog te pamtim. Protrljala sam oči, kao u filmu. Dok se silueta čoveka opet stvarala predamnom, bilo je sasvim jasno… To nisi ti. To su ostaci tebe zarobljeni u meni. To je još jedan stranac, u nepoznatom gradu, u kom sam na momenat videla jedan deo duše. U kom sam pronašla ono što sam odavno izgubila.
Sreda. 12:40h, 2016. godina – maj.
Sedim na klupi u Castel Moli. Pred mojim očima se prostiru savršeni pejzaži. Etna se igra sa oblacima. Ljudi se dive pogledima. Kikoću se. Komentarišu….
Učinilo mi se da sam začula tvoj glas u daljini. Onaj glas koji me je budio ujutru. Isti onaj glas koji me je uspavljivao. Koji je dozivao moje ime iz druge prostorije, samo da bih došla da mi ukradeš poljubac sa usana. Ali.. To nije bio tvoj glas. Bio je to glas samo trunku sličan tvom. Toliko sam želela da te čujem da sam drugoj osobi tvoj glas nametnula. Neće nas Sicilija opet spojiti. Nije to moja bajka. Nije to moj srećan kraj.
Četvrtak 18:30h, 2017. godina – avgust.
Hodam pored crkve Svetog Marka u Veneciji.
Vazduh miriše na leto i ljubav. Zaljubljeni parovi zadivljeno posmatraju ogromne zidine isped sebe. Usamljena sam. Toliko usamljena da su mi jedini saputnici sećanja. Opet sam te se setila, da znaš. Svetla sa crkve su na momenat zasijala kao tvoje oči. Osetila sam tvoj parfem. Isti onaj parfem na koji je, u zoru, mirisao ceo stan. Na koji je mirisao jastuk na levoj strani. Na koji sam mirisala i ja, dok si me grlio. Hodala sam tražeći te, satima. Onda sam shvatila.. Svako je mogao da ga kupi. Bio je to običan parfem. Samo je u meni budio nemire. U meni je izazivao lavinu emocija.
Nisi to bio ti. To su bile samo uspomene na tebe.
Ponedeljak, 22:21h, 2018. godina – novembar.
Sedim na Trgu Republike u Beogradu. Hladno je. Grad je čudno tih. Još malo će praznici. Uskoro će i četvrta godina kako te nisam videla. A tražila sam te. Tražila sam te po drugim gradovima, na tuđim licima, u tuđim osmesima. Samo Bog zna gde sam sve zašla, ne bih li našla bar neki tvoj trag. Sve si ih odneo sa sobom. Zato sam prigrlila uspomene. Vraćala sam se našim koracima da bih nas oživela. Nije Italija ista bez tebe, samo da znaš. Nekako je tužna. Lepa je, ali usamljena. Hodala sam sama ulicama kojim smo nekada prolazili držeći se za ruku. Fotografisala sam ista mesta koja si ti fotografisao. Slušala sam iste vodiče koje smo mi slušali. I opet sam se zaljubila u ono što smo bili. Dok smo bili…
I ne znam zašto ti ovo pišem, jer nikada nećeš pročitati. Znam samo da nisam svoja, od kada nisam tvoja. Vratila sam se na mesto na kom se naša ljubav rodila. Vratila sam se da bih te vratila. Bar tvoj lik, ako tebe ne mogu. Jer počeo je da mi bledi pred očima. I uspomene su postajale sve nejasnije. Uplašila sam se da ću izgubiti sve što mi je od nas ostalo. To nije smelo da se dogodi.
Stala sam, tog ponedeljka, na hladan beogradski pločnik. Tačno na mesto na kom sam te čekala onog dana, neke davne godine. Zamislila sam kako mi prilaziš sa leđa i rukama mi prekrivaš oči. Zamislila sam kako se okrećem i grlim te svom jačinom koju jedna žena ima. Zamislila sam kako mi svojim promrzlim usnama dodirujes obraz. Zamislila sam taj poljubac. Prvi. Najduži. Najemotivniji.
Zamislila sam te i izgledalo je kao da si na momenat bio tu.
Znam da me pratiš u stopu. Znam da me paziš. Znam da je tvoja ljubav prema meni sada beskonačna.
Samo ne znam zašto si te srede, 2014. godine, toliko brzo vozio. Zašto si toliko žurio kada bi sve stigli? Zašto nisi kočio kada si ugledao farove? Zašto si morao da odeš, kada smo tek počeli da hodamo pravim putem?
Zašto si me ostavio sa svim tim uspomenama, zauvek samu i nepotpunu?
Tebi je lako, ti ne možeš da zaboraviš, a ja se već godinama borim sa sećanjima.
Ona mi izmiču, ja ih jurim.
Jurim ih po dalekim gradovima i malim sobama. Jurim ih po dugačkim ulicama i belim jastucima. Jurim ih po snovima i starim, prašnjavim slikama.
I sustižem ih, ali su sve brže. Jednog dana će mi umaći, a onda ne znam šta će sa mnom biti.
Jer, jednom sam te izgubila, drugi put sigurno ne bih preživela.
Brzo si me voleo, brzo si me ljubio, brzo si me osvojio, brzo me zaprosio i brzo si od mene otišao.
I sve si stigao, osim da na vreme zakočiš.
Haraćemo prestonicama opet, u nekom sledećem životu, a do tad te čuvam od zaborava, obećavam.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
