Kad su se Gabriela i Venera vratili u Raj, dočekala ih je najveća žurka koju su tamo ikad videli. Muzika je treštala, a anđeli su pili, igrali i pevali na sav glas.
„Šta smo mi to propustili?“, upita Gabriela zbunjeno.
Venera je slegao ramenima prelećući pogledom preko pripitih anđela u potrazi za odgovorom.
„Deco moja! Dobrodošli!“, muziku je nadjačao najmelodičniji glas univerzuma.
Svi anđeli su pogledali ka njemu i videli Oca kako Veneri i Gabrieli pruža po čašu šampanjca. Brat i sestra su razmenili šokirane poglede i, nakon trenutka oklevanja, prihvatili piće od Oca.
„Oče…“, jedva čujno prozbori Venera.
„Da, da, sine, vratio sam se! Znam da me ovde dugo nije bilo, ali morao sam da se pobrinem za par stvari, ali sada, nakon Zevsove smrti, dusi nam neće predstavljati problem, i možemo zvanično da počnemo sa apokalipsom!“
„Dusi? Zar dusi nisu samo mit?“, upita Gabriela praveći se luda.
„Nema potrebe za tim, kćeri – znam da vam je Lilit sve ispričala, a u vašem odsustvu sam i ja sve ispričao ostalima, tako da… Danas slavimo, a od sutra se bacamo na posao!“
„Čekaj, čekaj… Svima si sve ispričao i niko se nije bunio na tvoj već učinjeni genocid nad dusima i na tvoj plan genocida nad ostatkom univerzuma?“, reče Venera u neverici.
„Naravno da nije! Nakon što sam im objasnio koliko je ovaj univerzum postao pokvaren i truo i koliko vapi za resetovanjem, razumeli su da je jedan maleni genocid samo nužno zlo…“
„Jedan maleni genocid?!“, gotovo je urliknuo Venera.
Njegove reči su odjeknule Rajem. Muzika je stala i sve anđeoske oči se uperiše ka njemu.
„Dobro, dva-tri…“, ležerno reče Otac.
„A… A, šta su naša braća i sestre rekle na to što si nas sve lagao i obmanuo kako bismo poverovali da si ti tvorac ovog univerzuma?“, upita Venera dok su se anđeli okupljali oko njih privučeni njegovim povišenim tonom.
„Nisam želeo da kompromitujem svog prijatelja, originalnog Tvorca ovog univerzuma, ističući mane u njegovom dizajnu.“, mirno reče Otac.
„Ti… Ti mora da me zaj… A sada? Sada to više nije problem?!“, reče Venera, sada se unoseći Ocu u lice, dok je Gabrielin pogled panično leteo od jednog do drugog.
„Sada…“, poče Otac.
„Sada nisi želeo da za tvoju obmanu saznaju od nekog drugog! Jel’ tako?!“, prekinu ga Venera.
Ocu sevnuše oči i on po prvi put povisi glas: „Ja sam tvoj otac, tvoj tvorac i tvoj BOG, momče! I ti ćeš mi ukazati poštovanje koje mi duguješ!“
„Ti ne zaslužuješ moje poštovanje!“, vrisnu mu Venera u facu, na šta se Ocu licem raširi jezivi gnevni osmeh.
Tren potom, Venera je ležao na podu pod Očevim stopalom na čijem licu su se sada preplitali gnev i samozadovoljstvo.
„Dosta mi je tvog prkosa, momče! To je bilo simpatično prvih nekoliko milenijuma, ali više nije! Ili ćeš mi ukazati poštovanje i činiti kako ti bude rečeno ili ću te smrviti nazad u energiju iz koje sam te stvorio!“, sevao je Očev pogled.
Dok je tako ležao pod Očevim nemilosrdnim stopalom, setio se reči svoje žene: „Diši duboko… Ostani miran… Ne srljaj…“
Bilo bi uzaludno, a da ne pominjemo i izrazito glupo, direktno se suprotstavljati i prkositi Ocu u tom trenutku, i Venera je to znao iako su ga u momentu ponele emocije. Pomislio je kako se Samaelu to nikad ne bi desilo. Odjednom je osetio nalet ponosa na svog sina i zapitao se „Šta bi Samael učinio da je na mom mestu?“
Zatim je duboko, onoliko koliko mu je Očevo stopalo to dozvoljavalo, udahnuo i staloženo odgovorio: „Da, Oče…“
Šok se poput šumskog požara raširio svim anđeoskim licima. Da li je Venera konačno bio slomljen?
„Odlično!“, zadovoljno reče Otac i pomože Veneri da ustane.
„Ne verujem mu… Ni na tren!“, izgovori Majkl prilazeći Ocu i Veneri.
„Polako, sine, polako… Venera će imati priliku da dokaže svoju lojalnost. Zar nije tako, Venero?“, reče Otac zadovoljno se smešeći.
„Naravno… Samo reci, oče, učiniću šta god zapovediš!“, čvrstim glasom izgovori crna ovca familije, ni na tren ne puštajući Očev pogled.
„Odlično! U tom slučaju… Ubićeš kraljicu Pakla, Lilit, i onu vašu abominaciju, polutana Samaela!“
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: bibleinfo.com
