Ponekad mi dođe da prestanem sa mozganjem, da presečem samo i sednem u prvi autobus koji vodi do tebe. Nedostajanje toliko izjeda, da počinjem da se gubim. Učini mi se da te čujem, pa se naglo okrenem na ulici i počnem da te tražim među prolaznicima. Nemoguće je da si tu, mnogo nas kilometara deli, a i nisi ti taj koji bi se tako iznenada pojavio, ali mi u glavi tvoj glas stvara strašnu pometnju.
Nekad mi se učini da mi na trenutak tvoj miris zagolica nos, pa se onako ošamućena i opijena dovučem do prozora i gledam u prazno. Zamišljam gde si sada, šta bi mogao raditi, da li i dalje isto mirišeš.
Pre par dana sam u naletu takvih osećanja otrčala do autobuske stanice. Tamo sam stajala i gledala u ženu koja prodaje karte, razmišljajući o tome da li da joj pružim novčanicu koju sam čvrsto stezala u ruci i kažem da želim u tvom pravcu.
Nikako da se odlučim. Krenem, pa se vratim.
Onda sam počela primećivati i putnike, one koji su tek došli i one koji se spremaju da krenu. Oni što kreću uglavnom su puni entuzijazma , stežu svoj prtljag, guraju se, gotovo nesvesno, da se slučajno ne dogodi da ne mogu da uđu u autobus. Kod onih što su stigli, vidim olakšanje i sreću na licu dok se probijaju do svojih dragih koji ih čekaju.
Razmišljam da li bi bio isti slučaj sa mnom. Šta bih osećala kada bih sad kupila tu kartu, smestila se i krenula. Kako bih se osećala kad bih stigla?
I onda shvatim da ne bi bilo ništa od toga. Kada bih krenula osećala bih nemir i nesigurnost, u sebe, u tebe, u sve što se može zbiti. Bojim se šta bi se tek dogodilo sam mnom kad stignem, ili bih tražila prvu priliku da se vratim, ili bih samo pokunjeno sedela ispred tvoje zgrade razmišljajući isto toliko, da li želim ili ne želim da izadješ i da se sretnemo.
Odjednom mi je sve postalo jasno. To što mi nedostaješ, što te još uvek pamtim do najsitnijih detalja, što te osećam više nego što je ikome potrebno i što još uvek mislim da te poznajem je jedna stvar, teška, bolna i ponekad neprihvatljiva.
Ali, to je nešto sa čim moram da naučim da živim, koliko god to zvučalo užasno.
Jednostavno, nedostajanje je jedna stvar i vezana je lično za mene. Ali, ono što se tiče nas oboje jeste da više nema puta koji nas može spojiti.
Autor: Ceca Antić
