Noćas je ponovo mnogo ljudi oko mene,
Smeju se, grle me, vole me, osećaju moju bol,
Traže da je podelim sa njima, a ja kažem –
Pustite me!
Pustite me da sama odbolujem svoju bol,
Da isplačem ove silne suze što prave buru u meni,
Što mi paraju kožu slivajući mi se niz lice…
Želim da ih, bez ijednog svedoka, pošaljem u nepovrat.
Pustite me da se u svoja četiri zida raspadnem
Na hiljadu komada i da samu sebe sastavljam
Kao najveću enigmu koju sam nekada tako dobro znala,
A sada joj tražim delove i sklapam je ponovo – istu, a tako različitu.
Pustite me da vrištim iz sveg glasa,
Da se vrisak prolomi nebom i zapara ga poput munje.
Pustite me da samu sebe prigrlim u najtamnijoj noći
do sada, da u samoći ponovo pronađem smisao.
Pustite me, samo me pustite da iznova naučim
Da koračam, da dišem, da volim… Pustite me
Da počnem da živim, da se ponovo rodim nakon smrti,
Samo idite i ostavite mi moju bol da se sa njom rastanem…
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
