– Hoćeš mu pisati?
– Ne. – odgovorila sam kao iz topa.
– Onako, baš ne ne?
– Onako baš baš ne ne. – gledala sam u čašu i laganim pokretima kažiprsta i palca je vrtela u krug.
– A čekaj, a šta ako se sretnete, m? – podigla je levu obrvu i radoznalo upitala.
– Nećemo.
– Nisam mislila da se dogovorite da se vidite nego da se sretnete. Znaš ono, ti ideš ulicom svojim poslom, on svojim, pa se sretnete.
– Jok.
– Kako si tako sigurna?
– Zato što jesam. Nećemo se nikada sresti. Što i nije tako loše jer bih morala da procenjujem da li da pređem ulicu u zavisnosti od toga kako izgledam u trenutku.
– Ih, sad, preteruješ.
– Ozbiljna sam.
– A je l’ bi volela da ga sretneš?
Na to pitanje nisam imala odgovor. U poslednje vreme nisam razmišljala na tu temu niti sam sebe to pitala.
Znala sam da ga više ne čekam. Jer dok ja njega čekam, neko čeka mene, pa tog nekog čeka neko i niko nigde ne stigne. Svi se zaglavimo i ostajemo tu gde smo, u nekom raskoraku pod zvezdama koje u tom trenutku više nikako ne mogu drugačije da se rasporede za nas.
Nekada sam bila svesna da ako prolazim kroz određenu ulicu, može se desiti da nabasam na njega. Sada nemam više ni to, ali ne znam je li to do te neke moje želje koje sada nema ili do tog čekanja koje više ne postoji.
– Ćutimo, a?
– Ne znam iskreno šta bih ti rekla. Baš nemam odgovor na to pitanje.
– A kad bi on tebe pozvao?
– Neće.
– Ma daj kako znaš?
– Znam da neće, jer znam da neće. I što opet o njemu pričamo? Daj pusti više tu priču.
– A jesi pustila ti?
Na trenutak sam se ponovo uvukla u svoju glavu. Ili u srce. U jedno od ta dva gde su ležali odgovori, uglavnom.
Morala sam da pustim u nekom trenutku. Traje onaj zanos neko vreme, pa ga zoveš, pa mu se nadaš, pa ga izazivaš na sve moguće načine ne bi li se on javio, ali onda shvatiš da mu prosto nije stalo kao tebi, iako te uverio da jeste. I da ti sve to postaje malo teško za svakodnevno nošenje na ramenima. U nekom trenutku spustiš sve to kad ti postane jasno da ga uzalud nosiš sa sobom. I samo pustiš da ode gde mu je bolje, da ide dalje bez tebe.
Otpila sam jedan dug gutljaj, čisto da budem sigurna da li će se reči sliti u utrobu ili ipak izaći napolje, mada sam čvrsto verovala u ovo drugo.
– Jesam, pustila sam. Ovoga puta stvarno jesam.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.