Celokupna suština leži u tome što nikada nisam znala da odem na vreme. Nikada nisam znala da izađem iz mora u trenutku kada se sprema bura. Kada vetar krene da duva jače i kada talasi počnu da udaraju o moja leđa terajući me da se utopim. Ja sam ih i tada izazivala smejući se i dopustajući da osetim svaki udarac o moju kožu u potpunosti, onoliko jako koliko sam znala da mogu da ponesem. A to je, veruj mi, bilo i više nego što možeš da zamisliš.
Prkosila sam kiši kada je pljuštala toliko snažno da su mi se ramena crvenela od bola, igrajući po sredini ulice, iako sam na samo par metara od sebe uvek mogla da pronađem neko sigurno mesto gde sam mogla da se sklupčam dok ona ne odigra svoju predstavu. Na vukove sam čitavog svog života zavijala jače nego što su oni zavijali na Mesec, znajući da me samo korak deli od raskomadanog tela i davljenja u sopstvenoj krvi. Baš iz tog razloga, nikada neću moći da ti dajem svoju ljubav po malo i da te volim onako kako ti to od mene tražiš.
Verovatno je da ću tom svojom neumerenošću ubiti sebe, a možda i deo tebe, ali to sam ja. Ja, onakva za kakvom žudiš duboko u svojoj duši, a sam sebi to ne smeš, ili ne želiš da priznas. Možda zbog toga što od samog početka znas da nikada nećes moći da poneseš sve što ja u svojim očima krijem i svesno sebe guras u provaliju? Možda, ko zna. Nikada neću moći da budem umerena, da te snažno grlim i pružam ti sigurnost. Tek kada se budeš uverio u to da sam tvoja, da sam tu i nemam gde da pobegnem, iskliznuću međ’ tvoje prste i više nikada nećeš moći da me pronađeš. Ujutru ćeš verovatno stajati ispred ogledala i vrištati sebi u lice, duboko ogorčen što sam još jednom uspela da te prevarim. A ja? Ja ću se ogrnuti kaputom satkanim od tame i otploviti na drugi kraj sveta. Pronađi me. Uhvati me, ako možeš, tačnije, smeš.
Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
