Pitaš kako znam šta hoćeš.
Možda si baš dobar dečko, kažeš.
Možda si baš dobar dečko, mislim. Možda samo hoćeš da popijemo to pivo, da se iskukaš o bivšoj, da me prijateljski potapšeš po ramenu ili predložiš da mi nabaciš druga, pa se predomisliš, jer su ti drugovi, realno, kreteni.
Možda samo hoćeš da me nazivaš klinkom i da me vučeš za kiku. Da sputiš roletnu da pogledamo neki film. Da razvlačiš pitu dok jedem čokoladu, da odvrneš Gobline dok ti skačem po sobi.
Možda hoćeš da me naučiš da svet nije onakakav kakav mislim da jeste. Da je ljubav izmišljen koncept. Da mi objasniš da si oštećen, izalkoholisan, da ćeš me otpratiti kući i da nisi za mene. Da mi kažeš da si skot, da su drugarice u pravu, da srce nikad nije u pravu. Da je i srce u emocionalnom smislu izmišljen koncept.
Možda ćeš da mi pričaš o svetskoj književnosti i puštaš ploče starije od mene, ili da subotom ujutru slušaš predavanje dva reda ispred mene, pa da od mene tražiš hemijsku i povremenu šansu da odemo na piće. Da me ubeđuješ da ne ujedaš.
Možda ćeš samo da prosipaš taj svoj pogubljeni plavo-zeleni pogled po mojim beleškama, nogama, grudima i kosi, i da me voliš platonski, da ja to ne vidim.
Možda, al’ svejedno – tvoje je vreme prošlo. U kom god obliku “možda” da se pojaviš. Zato što sam naučila. Naučila sam da na svako tvoje “možda”, imam spremljena tri “ne”.
Da na svako tvoje “hajde” imam spremljena tri “nema šanse”.
Da na svako tvoje:
– Ej, mala, a da možda izađemo večeras?
imam spremljena tri:
– Prođi me se, Nikola. I makni te urokljive oči sa mene.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.