Postoje ljudi koji se bore za svoje ideale, bez kompromisa, ne razmišljajući o posledicama. Imaju snagu, imaju volju, a ni sami ne znaju odakle im. Dešava se da ih sa strane posmatramo pitajući se da li su uopšte svesni šta rade, kako to izgleda drugima i ne razumemo zbog čega toliko troše svoju energiju, a da im se pritom ne vraća u tolikoj meri.
I možda izgledaju čudno, i ne razumemo ni njih, niti njihove razloge, nije nam jasno kako mogu često ići sami protiv sebe, ali to i ne treba da nam bude bitno.
„Zašto radiš nešto, od čega nemaš konkretnu korist? Zašto se zalažeš za nešto što ti čak može i naštetiti?“
Ne pitajte to nikada, jer i kada bi hteli da vam objasne, ne biste ih razumeli. Postoji nešto što duboko u njima radi, što im daje osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, a ne može se manifestovati kroz materijalizam, ne može biti u obliku koji će drugima pokazivati i vikati: „Evo, baš zbog ovoga“.
„Previše vremena trošiš na to, a niko ti nije rekao ni hvala.“
Oni su ponosni na sebe, na svoje izbore i postupke da im je to dovoljna nagrada za sve što su uradili. Njima ne trebaju pohvale i veličanja, oni ne žele da im se zahvaljuju, oni samo žele da svom životu daju smisao, na način na koji će oni biti zadovoljni kada se ujutro probude. Čak i kada zbog toga imaju štete, biće srećni jer veruju da je to iz pravih razloga.
Za to treba imati hrabrosti, i po malo ludosti, a činjenica je da nam sve više to nedostaje.
Samo razmislite, pročeprkajte po svojoj unutrašnjosti i videćete da i vi imate to nešto. Možda ste ga, silom prilika negde zaturili, možda se nije u dovoljnoj meri ispoljilo, ili ste pak uspeli i neku korist izvući iz toga, što bi svakako bilo savršeno, ali sigurno postoji.
Autor: Ceca Antić
