,,Bio jednom jedan jež. On je imao šiljaste bodlje i…”
,,Tetka! Neću priču o ježu! Šta me briga što on ima šiljaste bodlje! Hoću priču o princezi Katarini!” kaže meni moja sestrična Katarina dok jede gumene bombone i po milioniti put presvlači lutku jer se, kao fol, ukakila.
,,Opet priču o princezi Katarini? Dobro.”
Pravim se naivna i pitam je hoće li mi pomoći. ,,Kako?” pita me dok me radoznalo gleda.
,,Lijepo, ti ćeš biti princeza.” odgovaram joj.
,,Kako da budem princeza kad nemam haljinu? Princeze nose haljine, znam to.”
,,Pepeljuga nije imala haljinu, dok nije došla dobra vila. Tebi će doći dobra tetka i zamotaće te u svoju maramu i onda ćeš imati haljinu.”
,,Ajde” kaže mi entuzijastično i pruža ruke prema mojoj velikoj žoržet marami boje kajsije. Skidam maramu i dok pokušavam da je učvrstim da liči na svečanu haljinu smišljam kakvu priču da smislim. Ne želim da joj pokvarim vjerovanje u čarolije i srećne završetke. Vežem još jedan čvor i kažem: ,,Evo ga, gotova princeza Katarina”.
,,Ti nisi dobra tetka, ti si obična tetka! Izgledam kao da imam šator na sebi!” izjavljuje njeno visočanstvo Katarina i već smišlja način da se ispetlja iz svoje improvizovane šatorolike haljine.
I u tom trenutku dobijam ideju.
,,I treba tako da bude, ovo je specijalna priča o indijanskoj princezi. Haljina treba da liči na šator, samo još da sjednemo na pod i mogu da ti pričam. Samo, sjedi na jastuk, mama će da ti se naljuti.”
I tako, dok moja princeza Katarina sjedi na jastuku ja puštam mašti na volju i izmišljam priču o indijanskoj princezi Lulu koja je imala svog konjića, najbolju drugaricu i još jednu macu. Morala je da se bori protiv jednog nevaljalog čike koji je svoj djeci iz njenog sela zabranio da idu u školu. I izmišljam bajku koja i nije bajka jer sam sve teme protiv kojih se princezica Lulu bori preuzela iz jučerašnjih vijesti. Paradoksalno, moja bajka je zasnovana na prilično nebajkovitoj stvarnosti.
,,Tetka, ova tvoja bajka nije dobra. Princeza Lulu nema princa! Kako je ona uspjela sve to da uradi bez princa?”
Jao! Zaboravila sam princa! Razmišljam šta da uradim da ne rastužim njenu romantičnu dušicu, a da joj pokažem kako neke stvari mogu i bez princa da se urade.
,,Princ je za velike princeze. Lulu je još mala. Sad je pobijedila nevaljalog čiku i može da završi školu, a onda će njen princ da dođe.”
Princeza Katarina me iz svoje šatorolike haljine gleda svojim pametnim okicama. Znam da se u njenoj glavici sprema pitanje.
,,Kako ja da budem princeza Lulu, kad ja imam svog princa? Znaš, pričala sam ti. Marko, što ide u plavu grupu u vrtiću. Ja ne mogu da budem Lulu.”
Osmjehujem se. Ovo pitanje mi je trebalo da moja bajka dobila pouku.
,,Ljubičice, ti nisi Lulu. Ti si princeza Katarina. To znači da ti imaš svoju bajku. Tvoj put će biti drugačiji nego put princeze Lulu.”
,,Ne razumijem. Kako to?”
,,Lijepo. To znači da ćeš ti, slično kao i Lulu, imati neki cilj u životu. Možda on neće biti oslobađanje sela od nevaljalog čike, možda ćeš zaštititi životinje od nestajanja, možda ćeš biti doktorica, ne znam… Tvoj život je tvoja bajka i ti imaš Marka…”
,,Sad mi je jasno. Ja ću napraviti nešto veliko i sve je kako ja hoću jer je ovo moja bajka i ja sam glavna.”
,,Tako je! Nego, šta misliš da tetka danas napravi nešto veliko? Na primjer, veliki broj palačinki za princezu Katarinu?”
Autor: Milica Galić
