Pričala bih ti o svojim neostvarenim snovima,
Propuštenim prilikama,
Promašenim željama,
Neizgovorenim rečima,
Zaboravljenim pogledima,
Nedovršenim temama,
O surovostim ljudima,
Njihovom medjusobnom nerazumevanju,
Propalim odnosima.
O svakodnevnim rutinama koje me izjedaju i
Teraju me da se osećam uvenulom poput ruže,
O svojim izgubljenim godinama koje sam potraćila
begajući od tebe,
Jer u tome smo slićni, ista vrsta straha nas vezuje.
Pričala bih ti o lepoti jesenske melanholije
Slučaju izmedju dva mrtva žuta lista
Njihovom jedinom dodiru što je vetar izbrisao.
Pričala bih ti o svojim krvavim tragovima i suzama
Koje sam prosula
Lutajući medju ovim izgubljenim svetom
Okružena ljudima što su zarobljeni
Svojim svakodnevnim sivilom.
Pričala bih ti o drevnoj istoriji i mitologiji
U vreme doba gde su ljudi verovali u mistiku duše
Fizičko telo je samo krhotina što izdahne sa vremenom.
Pričala bih ti o tome kako mi je tvoj dubok glas
Ostao urezan u sluhu,
O nadi u neki drugi svet, bolji
Jer nada je poslednja koja umire
Neku drugu priliku
Jer ovu smo potraćili.
O tvojoj muzici koju stvaraš
Nadam se da sad razumeš kako je samoća bitna
Pričala bih ti o proteklu vremena
Već vreme prolazi sa ovim ispisanim redovima
Pričala bih ti ali znam da ne želiš da me slušaš
Nikad nisi pokušao, niti mogao
Ostale su samo ruševine medju sećanjima
Koje jedino ja obilazim.
Autor: Zorica Živanov ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
