Pričaj mi, malecka,
kakvi su ti dani?
Želeo bih da mi kažeš da si nasmejana,
Baš onakva kakvu sam te ostavio,
Iako sam siguran da si iza tog osmeha
Još uvek malo ljuta na mene.
Znam, trebalo je da ćutim
I da ti nikada ne kažem
Da staneš u moje jutro,
I da mi je ta prva kafa drugačijeg ukusa
Od kad mislim na tebe.
Gajiš li još uvek ono cveće na prozoru,
držiš srce ispred vrata?
Pričaj, malecka,
Pričaj mi o sebi.
Još uvek si moje crno, sa malo belog u sebi,
I znam, to crno mi te ne da,
Ali bez njega ti ne bi bila ti,
A bez tebe takve ni ja ne bih bio ja.
Pričaj mi, znaš da volim da te slušam,
Samo mi, molim te, ne govori voliš li nekoga,
Jer sam umeo da budem ljubomoran
I na kišu u tvojoj kosi,
Na spavaćicu koju nosiš,
A danas i na svakog prokletnika pored koga na ulici prođeš
Kad me tamo gde si ti više nema.
Pričaj mi, malecka,
Jesi li skoro zagrlila Sarajevo?
Onako jako i nežno u isto vreme
Kako samo ti umeš?
Pričaj mi, malecka,
Hoćeš li bar još jednom tako zagrliti mene?
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.