Zemlja u zemlju, pepeo u pepeo, prah u prah – Knjiga uobičajenih molitvi
Zatvoren u tamničkoj ćeliji. Mrak, uglavnom, pored gladi ispunjava dane. Hladni, koščati prsti trljaju lagano preko još hladnijih kamenih zidova. Ćelija odjekuje, čak i s šumom tog blagog nemira. Vazduh je vlažan – ponovo je plima. Ponoć se približava. Postoje beznačajne pukotine na zidu na kom je on naslonjen, verovatno napravljene od strane bivših zatvorenika, koji su delili istu sudbinu, koji su žudeli da udišu slani morski vazduh još jednom na mesečini, dok ih posmatra bezbroj zvezda. Ćelija je izrazito krupna u poređenju sa većinom drugih, sa tamnim mrljama na zidovima – ona leva priča jednu priču, ona manja, desno, možda neku drugu. Ima i natrulo bure u ćošku na kom piše „polvora“ velikim, nepravilnim slovima. Nafarbana ko zna kada i bačena na carski teretnjak, da bi bilo poslato u Novi Svet. Sada, kad je prazno, beskorisno je i odbačeno je, za „zatvoreničke potrebe“. Čovek drhti jer mu je hladno.
Njegove zacrvenele, poluzatvorene oči – nije spavao danima – gledale su po sobi, kao da ima nešto novo o čemu bi se moglo misliti. Duboko uzdiše, a zvuk ponovo odjekuje o zidove. Iznenađujuće naglo i brzo, odguruje se o hladan pod, prekriven samo parčetom linene tkanine, isparane i iscepane. Ona se uvrće i gužva dok on pomera noge od sebe da bi ustao. Šta je uopšte i mislio da uradi kad bude bio na nogama? Svejedno, ne želi ponovo da sedne, noge su mu odavno utrnule od toga. Ponekad se desi da insekti ili male životinje ulete kroz pukotine, taman toliko velike da se kroz njih provuku.
Oh, kako ih on sažaljeva, te nevine, nerazumne pione!
Ali ovog puta, bio je zapanjen do te mere da je bio nesiguran da li je možda pao u san, ili halucinirao zbog manjka istog; crveni leptir uklizio je u tamnicu. To ne može biti – već je prošla ponoć! Isprva, mislio je da je to bio par nežnih latica cveta, možda ruže, donetih unutra noćnim vetrovima odnekle preko mora – odnekle gde je toplo i radosno. Još jednom je uzdahnuo. Do tad je leptir već sleteo na grubi kvadrat koji se tepihom može nazvati samo zato jer prekriva pod. Stajao je tu, okrenut prema čoveku, blago njišući krilima. Čovek je bio zapanjen. Nije mogao smisliti niti jednog razloga – ako ga je uopšte i bilo – za ovu iznenadnu posetu i njegovo čisto ushićenje izazvano njom.
Onda mu je sinulo.
Sve je bilo sadržano u leptirovim skerletnim krilima – čak i on sam. Setio se svog imena – Gregori Luis Hamfriz, sin Filipa i Mardžeri. Lica njegovog oca nije se mogao setiti, niti njegove majke – sve je bilo maglovito, ali to je ona magla koja dođe nepozvana u naročito sunčano jutro. Nije se više osećao malaksalo zbog morskog vazduha niti groznog smrada truleži i fekalija u prostoriji. Samo je želeo da se probije kroz maglu. Pa, ili da se probije kroz maglu koja mu je prekrivala uspomene, ili, još bolje, da se probije kroz vrata ovog pakla u kojem su ga zaključali. Oh, kako divna je to bila misao! Kako fantastična… Tako pozitivan, maštovit um, čak i satima pred suočavanje sa svojim krajem. Da, krajem, jer ovaj izdajnički čovek je učinio užasno zlodelo i sada, na njegovu žalost i nepriliku, pravično i efikasno osuđen je da gori. Izgubljen u ovim mislima, i verovatno mnogim drugim, nije uspeo da primeti da leptir još nije otišao i da još uvek klati svoja krila vrlo slabo, vrlo nežno, skoro onoliko koliko je i građen. Ponoć se išunjala iz njegove ćelije, i verovatno i iz ostale terra incognita oko njega, verovatno već odavno.
Ali postoji još toliko toga da se spomene, toliko još da se porazmisli!
Oh, ovaj okrutni, grozni čovek – pravi, istinski zakon ne mari za njegove sitne simpatije. Ima ih još tako puno – samo ih zidovi odvajaju. Shvatanje toga ga je ubolo pravo kroz srce; sve što je nekad bio, što je mogao ili trebao biti, ili može biti – sada je nebitno. Sva ta topla jutarnja magla, topla je njemu i samo njemu; mora otkriti šta god to leži iza nje, i to brzo. Jer nebo će uskoro biti crveno, a tako će i zemlja pod njim! Zajecao je i pomolio se; molitva mu je bila poslednja nada i – sada, jasno, kao s lanca pušteno, bljesnulo mu je pred očima – slika njega kako sedi kod oca. Bili su kraj kamina u kolibi njegovih roditelja – seća se toplote i svetlosti koja se presijavala na njegovom licu. Voleo je da gledao u vatru, sviđalo mu se da gleda male iskre kako se udaljavaju od topline i na kraju iščezavaju, ugušene hladnoćom. Više ničeg nije se mogao setiti.
„Na vodama Vavilonskim sjeđasmo i plakasmo opominjući se Siona” – njegov otac nekada je recitovao citate iz Biblije, iako je retko išao u crkvu.
Gregori je, s druge strane, ustao. Njegove ruke – slabe, ali mu srce drhti od strasti. Ova iskra nije sagorela, i pored svoje udaljenosti od ognjišta. Poslednjih nekoliko dana bio je zaključan između zidova, nije uopšte ništa jeo. Sa mutnim vidom i korakom čoveka uništenog melanholijom i strepnjom, oklevajući je ustao. I tada mu je sinulo, čudna reč na buretu znači – barut! Prekrio je lica levom rukom, vid mu je zatamneo, a nasuprot tome, lice prebledelo. Naslonio se na bure drugom, desnom rukom. Tek sada je izgleda primetio bogate dekoracije na drvenim zidovima bureta. Cvetni ornamenti i motivi, svi ručno rađeni. Posle sve „zloupotrebe“ bureta (koje je sad čovek detaljno posmatrao), svaki trag njegove prošle plemenitosti sad je nestao u večne stranice prošlosti. Leptir je još stajao u mestu, mirno, na poderanoj tkanini. Čini se kao da ju je on sam obojio u svoju boju, jer je tepih izgledao kao da je crvene nijanse. I njegove oči su takođe bile crvene i pekle su tako puno. Da li je to od plača ili gledanja u mrak, on to ne zna. Ali nije ni važno. Krevet – ako se tako može nazvati – je u nešto boljem stanju od tepiha. Bar toliko da nije u potupnosti iscepan. Ali prastara posteljina na njemu je takođe postajala sve crvenija i crvenija. Je li to Sunce možda ustalo iz svog mračnog noćnog groba, da bi njega zatrpalo u jedan?
Je li to zaista sve?
Ne, to je ona, Luna. Miris jagoda mu ispunjava nos. Vodopadi teku, slapovi anđeoskog milomirisa – i slivaju se pravo njemu u pluća. Podstaknut ovim božanskim izvorom, osećao se ojačanim, kao da može zauzdati samo Sunce i ogrejati svet pa svojoj volji; osećao je duboko u sebi da može vladati celim svetom, idealistično kao što je Šeli želeo vladati svojom domovinom, ogorčen okrutnom tiranijom. Krv mu je ključala, tamno crvena kao i leptir i tepih i krevet, a u njoj srljali su vetrovi i ratni jedrenjaci koji mogu pokoriti sve na svetu po najmanjoj zapovesti. Stiskao je pesnice, osećao se svemoćno, dok se zaletao prema zaključanim vratima ćelije. Njegov dah, sada moćan kao uragan, kao najjača oluja ikada zabeležena na pučini – oluja kojoj i sam Posejdon zavidi – uzburkao je vazduh oko njega. Mahao je rukama koje bi smrvile neosvojivi Carigrad do zemlje. Trčao je snagom Pegaza – da, odista je leteo u svojim pustim okovima. Sve ove moći spojene, sastavljene u jedno svemoćno biće, u boga među ljudima, Prometej vezan za liticu da bi vrane kljucale i proždirale njegove iznutrice zanavek vekova. Hitajući ka vratima, skočio je i pao svom svojom težinom. Neko svetlo sijalo je po njegovoj mekoj kosi i licu, grejući mu obraze. U stvari, proželo ga je, njegovo celo biće, i iz miline najsilnije, zajecao je. Bog bez ikakvog motiva, bez cilja i puta, nije bog, već sluga svima kojima misli da su mu podanici. Kao zora ga obasja – slobodan je. Oh, šta tu više reći? Ima li veće radosti vezanome psu kada ga napokon puste sa lanca? Da, psa!, usuđujem se ja reći, jer onog samog trenutka kad je ova sažaljiva duša skočila u ono što je mislila da će biti bistre vode vavilonske, udavila se u Stiksu. Velike strane sile, iako neme, uzeše ono što ostade od njegove ljušture i spališe – oh, spališe je – i pepeo je leteo po celome svetu – sa leptirima grimiznim i crnim kao najtamnija noć. I sada, konačno, njegov prah dođe pred njegovog oca; odlete pred kućni prag. Ah, konačno je stigao kući! Slobodan zanavek, lagan kao vazduh, nevidljiv kao sova u noći, ali taman kao zenice očiju – kao neka beskrajna praznina koja obitava u ljudima.
Autor: Pavle Zeljić
