Takav neki dan, nikakav.
Težak dozlaboga.
Sve ih je manje,
A sve je teže.
Vuku se jedan za drugim,
A nikako da prođu.
I steže sve više
U grudima, u duši.
I šta je tražila tamo?
Šta je mislila da ce naći
Kad je ovde sve…
Bilo.
Sad je tamo,
Preko bare.
Seća se kao da je juče bilo. Gleda u kofer danima. Boji se. Ona stvarno odlazi. Izgubi se na putu do Zemuna, a sada ide na drugi kontinent, sama. Ili je hrabra ili je izgubila razum. Ili oba. Zar je bitno? Zna da ono što će joj najviše faliti neće moći da spakuje, pa se ni ne trudi. Jedan peškir manje-više, trpa sitnice, gluparije, slike, sve što je može podsetiti na njih. Ne zna da na 6689 km ništa ne pomaže.
Ne zna da srce nije sa njom krenulo. Ne zna da joj je 21 gram ostao tamo. Na tom aerodromu. Sa njima.
A sve joj nedostaje.
I bakin prebranac, i mamina posna sarma, jer niko drugi ne sprema posnu sarmu ( kažu: „Greh je“) i tatino vino, i miris pečenog hleba i ukus domaćeg mleka i kobasica i komšijine psovke i lumpovanje do zore i kafanski repertoar.
I ona gurkanja u sedamdeset dvojci kada ti suptilno gurnu lakat u rebro, a ti nemaš za šta da se uhvatiš, jer jelte taj koji je pravio šipke za držanje nije racunao na nas od 1,53m, pa onda balansira, do prve krivine, dok se ne sruši na nekoga, pa mu vrati za sva nabijanja u rebro, i cuvena pesma ,,Zajdi, zajdi” one jadne žene po svim mogućim autobusima i trolama u nadi da ce zaraditi koji dinar, i neljubazne šalteruše koja joj zalupi vrata ispred nosa i njen filfak koji je u najmanju ruku dovede do ludila, koji je sto puta proklinjala, ali eto, i on joj fali.
Ti joj fališ. Nije mislila da će ikad ovo pomisliti, a tek ovoliko Ti se radovati. Ali Ti imaš sve što voli. Ti imaš nju celu. I zato ti se vraća. Mada nisi stvarno njen, nisi nikada ni bio, ali uvukao si se pod kožu, znaš. I nisi ti jedini. Ali si poseban. I nisi prljav kao što kažu. Niti si kriv što svi negde jure, što stalno kasne, pa su ljuti na ceo svet, to ostavi njima na štetu. Ne daj da ti umanje magiju. Živ si i lep. Širiš ruke svakome. Ne znaš za drugačije, misliš tako treba. Ali nisu svi topli kao ti, niti znaju da greju tako neosetno, a nežno.
Sijaju, a prazni, pusti, hladni. Kite te nekim milionskim fontanama, a ne znaju koliko si ti već predivan. Pusti, ne uzimaj im za zlo. Ugledaju se na svetske metropole, a ne znaju da si ti mnogo više od toga. Ti si dom.
Zato je mirna. Sedam hiljada osamdeset osam kilometara daleko cuvaš ih. Zna.
A ti Ameriko, lepa si, ali samo kao slika. Izdaleka. Mozda ipak više kao san, ali kao stvarnost nikako, bar ne kao njena stvarnost.
Ipak dala si joj slobodu. Pomogla da zarastu krila. Možda nisu velika i snažna, ali su njena i to je dovoljno. Sad ide dalje, žuri, ne zato što negde kasni ( što je inače običaj), nego zato što ne može da dočeka da ih isproba. Više ne čeka ništa i nikoga.
Sad sledi ono lepo pakovanje, pakovanje za kući, kako kaže moja Tiki, i priprema za sve one propuštene zagrljaje tokom leta.
A sutra… Sutra će biti bar malo lakše. Jedan dan bliže Tebi. Bliže Njima.
Piše: Milica Katić ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
