Pred nekim događajima stojim nema.
Drhtim lepotom i strahom.
Strahom da ih zabeležim svojim nedostižnim rečima.
Strahom da ih iskvarim i narušim njihovu lepotu.
Strahom da moji talasi reči nisu dovoljno jaki za emocije koje oni nose.
Zato ih lepotom pakujem u kofere uspona.
I nije mi žao što ih skrivam neispisane među mislima.
Nasuprot njima želje su ono na čijim talasima obožavam da budem odnesena do novih ostrva nepreglednog okeana.
Želje su ono na čemu volim da gradim svoj svet.
Ono što volim da otkrivam.
Ono što otkriva mene i moju prirodu.
Želje su ono što daje boju smisla mom životu.
Mnogo ih je.
Još više je onih koje nisam uočila.
Mnogo je onih koje sam ostvarila.
Za neostvrenim pak i ne patim mnogo.
Verujem da su mi namenjene.
Ali da eto još uvek čuče u tišini čekajući bolje vreme.
Ili bolju mene.
Kažu mi često da sam budalasto srećna.
Da živim u snovima, iluzijama, mašti.
Kažem im da ne kukam za životom.
Već da ga jednostavno volim.
Nebom iznad oblaka.
Srcem u širine.
Da iako nije najbolje verujem u proći će.
I da uvek prođe.
Da ne kočim sebe promatranjem realnosti.
Jer je takva kakva jeste.
Univerzum i priroda su moćniji od mene.
Bezgraničnost samoostvarenja je ono čemu treba težiti.
I na šta se fokusiram.
I ljubavi kao emociji koja nas vodi do (bez)granica radosti.
Ne onoj uvetovanoj ljubavi, opsanoj pravilima, plašljivoj.
Već onoj slobodnoj, podstaknutoj istinom.
A istina je kako mi reče jedna pesnikinja skoro – svojevrsna hrabrost.
Teško je dostići sreću bez nje.
Još teže ne živeti srećno.
Lako je naći povod.
Još lakše izgovor.
Izbor je u nama.
Jednostavno je, zar ne?
Ili to jesmo ili nismo.
Ili živimo ili promatramo.
Ja uvek biram osmeh za lajt-motiv.
I da volim sadašnji momenat.
Valjda sam zato budalasto srećna.
Konstantno.
Autor: Emilija Jocić
