Pre nego što odeš, podseti me da ti se vratim. Kajanje bi trebalo da spere poljupce sa usana koje su nehotice dotakle tvoju ravnodušnost.
Pre nego što odeš, uveri se da si rekao baš sve što smatraš da je trebalo da znam. Jer kada se budeš vratio, možda nećeš zateći onu istu koju si ostavio. Onu istu koja te u mislima ispratila.
Nisam bila nalik tvojim pogrešnim izborima iz prošlosti i jedino to je moglo da opravda tvoju nesposobnost da me prepoznaš.
Blizu. Bila sam previše blizu nekome ko nije dorastao suočavanju sa emocijama. Distanca se smanjivala neprimetno. A ljubav… Ljubav bi nas uništila i ti si to odlično znao. Priznao si sebi to pre mene.
Naš odnos definisali su prestupi pod nebom o koje su okačene visile zvezde, nevine poput nemih svedoka… I nije bila ljubav. I nije bila povezanost. Bila je to čista zanesenost – tvoja zanesenost mojim godinama koje su vraćale u neke stare, nevinije dane i moja zanesenost tvojim godinama koje su zaličile na zrelost i zaštitu. Naposletku shvatiš da zrelost ne ide ruku pod ruku sa godinama.
Pre nego što odeš, osvrni se da se uveriš da ne gledam za tobom. Jer ako se okrenem i pustim pogled da se priljubi uz tvoje korake, to će značiti da me ničemu nisi naučio. Lakše je reći ’’idi’’ kada je teško da se savlada osećaj koji preti da preraste u emociju. Tvoje ’’idi’’ vrištalo je jedno ’’ostani’’ i taj vrisak parao mi je uši. Ali poslušala sam ono što si izgovorio umesto onog za šta sam znala da zaista misliš.
Pre nego što odeš, ubedi sebe da ti ništa nije značilo. Na put se ne polazi sa teškim prtljagom.
Pre nego što odeš, ja ću poželeti da ostaneš iako si pružio si nebrojeno mnogo razloga da te sa gađenjem odgurnem od sebe ako ikada budeš poželeo da se vratiš.
Uplašila me pomisao da ću se kajati zbog odluke da provedem još koji sat sa tobom pred polazak. Sitne sate zbog kojih se čovek ujutru budi sa osećajem griže savesti… Ili bi barem trebalo. Ja nisam.
Kada mi je kroz glavu proletela misao o tome da nije bilo vredno truda i da bi bilo najbolje za tebe, za mene, za nas oboje da se nikad više ne vratimo jedno drugom, trgnuo me je drhtaj u tvom glasu. Na sve sam od tebe navikla. Ali podrhtavanje glasa dok izgovaraš reči koje ne priliče nekome ko pokušava da ostavi utisak ravnodušne osobe koju ništa ne dotiče, koja ne pridaje značaj trenucima ni rečima, koju su izdala sećanja…Nisu sećanja ta koja su te izdala. Izdao te drhtaj u glasu. Ipak te dotiče moje prisustvo. Moje odsustvo će te dotaći još više.
Pre nego što odeš, pripremi se za sećanja. Ona na koja nisi navikao. Jedino će sećanja moći da od tebe naprave bolju osobu od one koja si sada.
Pre nego što odeš, uveri se da mi ne značiš više od onoga što sam izgovorila. Prećutano ponekad govori glasnije.
Da makar znaš šta ostavljaš iza sebe. Da makar znaš kome ćeš se možda jednom vratiti. Ako ti dopustim da se vratiš, naravno.
Neki će sigurno imati više razloga da zasluže moje poštovanje nego što si ti imao. Neki će više vredeti kao ljudi. Ali mera za vrednost se povlači kada na scenu stupe emocije.
Kada odeš, svanuće dan za jedno novo nedostajanje.
Piše: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: favim.com
