Lazar se užurbano probijao kroz masu ljudi čija lica su zračila istinskim mirom, kao da više nemaju ni jedne jedine brige. Ne prestajući da grabi ka svom odredištu, zapitao se da li to zaista i jeste slučaj sa svim dušama u Raju. Ali nije se dugo zadržao na tom pitanju – sekund kasnije, misli su mu se vratile njoj. Osećao je kako se razdaljina među njima smanjuje i nestrpljivo je sve brže jurio ka njoj. A zatim ju je i ugledao… Natalija! Dah, koji mu više nije ni bio neophodan, mu je utekao iz grudi. Srce mu je zaigralo. Oči su mu ovlažile. Počeo je glasno da se smeje i plače, i snažno ju je privukao u zagrljaj. Natalija… Nakon što je živeo više od dva milenijuma, proputovao i proživeo čitavim svetom, zaljubljivao se i voleo stotinama puta, znao je bez imalo sumnje da je one bila TA, da je ona bila njegova najveća ljubav i njegova istinski srodna duša. Pomislio je kako je poetično što sada o tome i njegova duša razmišlja grleći njenu.
favim.com
Popustio je malo svoj zagrljaj kako bi svojim suznim pogledom poljubio njene azurno plave oči. Nasmešio joj se i spustio svoje usne na njene.
„Kako je ovo moguće? Kako si TI ovde?“, upitala je Natalija kad je konačno uspela da izusti nekoliko reči.
Lazar se namrštio.
„Otac je konačno završio sa mnom. A ja… Moja uloga… Natali, ja sam ustvari svo vreme bio potpuno nebitan“, tužno je izustio.
Natalija mu je obgrlila lice dlanovima i čvrstim glasom izgovorila: „Ne znam šta si bio njemu, ali meni, i mnoštvu drugih ljudi si bio, i još uvek jesi, i od Sunca bitniji!“
Lazaru se usne razvukoše u nežni osmeh i on je ponovo snažno zagrli. Bio je kod kuće.
Venera i Samael su ušetali kroz širom otvorenu kapiju evropskog kampusa „Lazarus fondacije za nezbrinutu decu“. Videvši svuda unaokolo beživotna tela osoblja i dece, znali su da su zakasnili. Venera je prišao jednom malenom dečaku za koga bi, kada bi samo mogao da čuje makar i usamljeni otkucaj srca kako dolazi iz njegovih sićušnih grudi, lako poverovao da samo mirno spava.
„Mrtav?“, upita Samael čvrstog lica.
„Da… Srčani udar… Kod četvorogodišnjeg dečaka…“, reče Venera tužno sklanjajući dlan sa dečakovih grudi.
„Smrt…“, procedi Samael kroz zube, osećajući kako mu se gnev raspaljuje u grudima.
„Smrt je samo piun… Osećam Očevu energiju svuda – ovo mesto se davi u njoj. Hajdemo do Lazareve kancelarije. Možda je uspeo da nam ostavi neki trag pre nego što je…“, ne završi Venera.
Samael klimnu glavom i njih dvojica ubrzo kročiše u Lazarevu kancelariju. Prostorija je bila prazna – prazna i netaknuta. Nikakvih tragova nije bilo. Razočarani, Venera i Samael se taman okrenuše da odu, kad ih šum iz ormana zaustavi.
Venera u ruci materijalizova mač obavijen crnim plamenom, a Samael ga pogleda „mora da me zajebavaš“ pogledom i reče: „Da li zaista veruješ da bi se Smrt ili tvoj Otac krili u ormanu? A čak i da je tako, da li zaista misliš da bi ih uplašila ta tvoja čačkalica?“
Venera slegnu ramenima, ali ipak dematerijalizova mač.
Trenutak kasnije Samael poče polako i oprezno da prilazi ormanu, a Veneri na to zaigra osmeh na licu – zabavljala ga je anksioznost u Samaelovim pokretima koja je usledila neposredno nakon što je ismevao njegovu. Kada su se vrata ormana otvorila, u njemu su ugledali plavokosu devojčicu koja je ustuknula pred njima.
„Čekaj, dopusti meni, poznajem je…“, tiho reče Venera Samaelu i kleknu pred devojčicom koja je drhtala poput pruta.
„Natalija… To sam ja, Venera. Da li me se sećaš? Hoćeš li me pogledati tim tvojim predivnim smeđim okicama?“, nežno se obrati Venera detetu.
Natalija podiže glavu i dalje drhteći i njene oči sretoše njegove. Anđelu se steže srce pred bolom i strahom kojim su te smeđe oči zračile. Natalija naglo ustade i skoči mu u zgrljaj. Venera ju čvrsto stegnu i poče da je miluje po kosici šapućući joj u teme. „Sve je u redu… Sada si bezbedna… Niko te više neće povrediti… Sve je u redu… Sada si bezbedna… Niko te više neće povrediti…“, ponavljao je Venera iznova i iznova, ali devojčica nije prestajala da drhti.
„Šta god da je videla, totalno ju je slomilo…“, reče Samael.
„Ali bila je zatvorena u ormanu? Koliko je zaista mogla da vidi?“
„Sve, rekao bih. Vrata ormana su bila odškrinuta, tako da je imala dobar pogled ka prostoriji, a po njenom trenutnom stanju zaključio bih da i jeste gledala.“
Venera je teško uzdahnuo i nastavio da šapuće devojčici.
„Dopusti mi da joj ’ukradem’ ta sećanja – ona će ostati bez traume, a mi ćemo saznati šta se ovde dogodilo“, reče Samael mekim glasom.
„Samael, ovo je dete od svega pet godina. Ne misliš li da bi invazija u njen um mogla da ostavi trajne posledice na njega?“, zabrinuto upita Venera automatski jedva primetno udaljavajući Nataliju od Samaela.
„Ne brini, matori, sasvim je bezbedno. Samo ću uzeti njena sećanja, neću ništa ostaviti za sobom. A čak i da nije tako, ne vidim kako bih mogao da je ostavim u gorem stanju nego što je trenutno.“
Venera zaćuta na par trenutaka, pa klimnu glavom.
„Natalija, ovo je čika Samael. On će pomoći da ti bude bolje…“, reče i, i dalje je držeći u naručju, okrenu je ka svom sinu.
Samael se osmehnu devojčici, položi svoj dlan na njeno drhtavo čelo i njegove oči poprimiše smeđu boju njenih bacajući ga u njena sećanja.
Nalazio se u istoj prostoriji, ali je sada pred njim stajao Lazar nežno se smešeći.
„Natalija, ljubavi, imam puno posla. Ne mogu sad da se igram s tobom“, strpljivo je objašnjavao Lazar.
„A kad ćeš moći?“, čuo je devojčicin glas.
„Uskoro. Samo da…“, poče Lazar, ali ga prekinuše vrisci osoblja i dece, koji ubrzo i utihnuše, naglo kao što su i započeli.
„Lazare, šta…“, zausti devojčicin glas, ali je Lazar prekinu vodeći je ka ormanu i tiho, ali strogo, govoreći: „Sakrij se ovde i nemoj ni da PISNEŠ! I ne izlazi ma šta se desilo!“
Zatvorio je vrata za njom, ali brava starog ormana je popustila ostavljajući vrata odškrinutim.
Tek što se Lazar vratio svom stolu, u prostoriju je kročio visoki čovek bele kose, kratke bele brade i savršenih crta lica, odenut u besprekorno belo odelo, praćen čovekom, ili nečim sličnom čoveku, ogrnutim u dugački sivi mantil sa kapuljačom pod kojom je skrivao svoje lice.
„Oče?!“, iznenađeno je uskliknuo Lazar.
„Sine moj…“, izgovorio je najmelodičniji glas univerzuma.
„Otkud ti ovde?! Šta se dešava? I ko je to s tobom?“
„Došao sam da ti darujem ono za čim toliko žudiš – smrt“, osmehnu se belokosi čovek.
„Tek tako? Nakon preko dve hiljade godina tišine?!“, preneraženo upita Lazar.
„Da“, mirno odgovori njegov otac.
„Ali… Ali… Koja je svrha mog postojanja tokom ova čitava dva milenijuma?! Nekada davno sam verovao da je moja svrha bila da umrem za ljudske grehe, ali… Više ne… Umro sam i ostao živ. Od tebe više nikada nisam ni reč čuo, a ljudi su nastavili da greše.“
„Ali manje! Mada, to i nije bila tvoja istinska svrha. To je bio samo bonus, da to tako nazovemo.“
„Šta onda? Šta je onda moja ’istinska svrha’? Zašto si me stvorio?“, drhtavim glasom upita Lazar svog Oca.
„Da bi čuvao to besmrtno telo za njega…“, reče Otac i pokaza glavom na stvorenje u sivom mantilu, koje na to skinu kapuljaču otkrivajući lobanju prošaranu trulim raspadajućim tkivom i iskezi se u jezivi osmeh sa usnama koje gotovo više nije ni imalo.
„Da li je to…?“, zaprepašćeno poče Lazar, ali Otac samo mahnu rukom i njegovo telo se stropošta na pod.
„Rekao sam i više nego dovoljno“, reče i okrenu se ka stvorenju u sivom mantilu. „Izvoli“, izgovori.
Stvorenje se uzbuđeno nasmeja i njegovo trulo telo se stropošta na zemlju. Par sekundi kasnije, Lazar se pokrenu i veselo ustade sa poda.
„I? Kako ti se čini?“, upita belokosi.
„Savršeno je!“, uskliknu Lazarev glas, a zatim sobom odjeknu i smeh kojim se Lazar nikada ranije nije smejao.
„Odlično! Idi, uživaj u svom novom telu. Sutra je vreme da se baciš na posao.“
Lazareve usne se razvukoše u zadovoljni osmeh i on, u oblaku sivog dima, nestade iz prostorije.
Otac mahnu rukom i truli ostaci stvorenja i njegov kaput nestadoše. Sledećeg trena, Natalija više nije mogla da vidi belokosog čoveka, samo da bi joj se trenutak kasnije pojavio pred očima i rekao: „Koji li se to maleni demon igra sa sećanjima ovog deteta? Ne znam, ali znam da će mu ta opasna igra biti poslednja!“
Samael je uz vrisak pustio devojčicino čelo i srušio se na pod hvatajući se za glavu. Iz očiju, ušiju i nosa mu je liptala krv.
„Samael!“, uzviknuo je Venera. „Šta se dogodilo?!“
„Prokletnik je postavio zamku u devojčicinom umu! Svakom demonu koji bi joj ukrao misli bi taj čin bio poslednji…“, bolno je procedio Samael.
„Molim?!“, uplašen za svog sina gotovo je vrisnuo Venera.
„Ali… Ja…“, besno je cedio kroz zube Samael dižući se sa poda. „Nisam. Samo. Običan. Demon! Ja sam Samael! Venerin sin! I tvoj unuk, prokletniče!!!“, prodra se Samael ka nebu šireći svoja grimizna krila.
Autor: Miroslav Stojković
