Pokrij se, napolju je hladno,
znam da se od hladnoće ježiš.
Ispruži noge, veliki je krevet,
kada u njemu sama ležiš.
I nemoj u sebe da bežiš.
Ne misli o nama,
misli su klopka,
nećemo se videti i nećeš saznati
sve to što te kopka.
Brzo nađi momka, loša si sama,
čudna je navika stvar,
možda nije išlo nama,
ali ćeš nekom biti dobar par.
A kada svane raširi zavese,
neka ti vazduh ispuni pluća,
ne puštaj uspomene da vrate se,
znam da ih je puna kuća.
Veruj mi, biće lakše,
vreme radi za tebe,
neki novi momenti zameniće naše,
sada je vreme da misliš na sebe.
I ja osećam, mene boli,
znam koliko bol je jaka,
tužno je kad se mnogo voli,
pa ta ljubav isklizne iz šaka.
I ne pravi od mene krivca,
a od sebe junaka.
Imali smo razne šanse,
sve prilike smo prokockali,
neki vozovi večno kasne,
bar se nadam da sve smo dali.
Nismo znali, nismo mogli.
Počelo je da nas guši.
Zato je bilo bolje da odem,
dok još dostojanstva imam u duši.
Dok ovo čitaš ja već sam daleko,
ovo je poslednja pesma o tebi,
ovim sam ti baš sve reko,
baš sve što sam čuvao u sebi.
Brzo smo planuli, kratko smo goreli,
posle nas nije ostao ni žar,
istina je da smo se voleli,
bili smo baš lep par.
Ali je kasno, rečeno je svašta
i ne može se popraviti,
ovo moje srce još zna da prašta,
ali te ovde moram ostaviti.
Ne brini mala, biću ti blizu,
kada za to dođe čas,
prebrodićeš ti ovu krizu,
a moći ćeš sve – kad preboliš nas.
Sada zbogom,
zapali papir, nemoj dva puta da čitaš,
deo mene ostaje sa tobom,
njega samo ti možeš da imaš.
Autor: Anđela Češljarac
