“Izvini.
Možda ti i nisam bila neki uzor.
Mnogo sam se nervirala oko bezvrednih stvari.
Dozvoljavala sam životu da me lomi.
Plakala sam krišom kada mrak padne.
Znam da si čuo.
Znam da si se plašio da me pitaš šta mi je.
Znam da je tvoje malo srce ubrzano kucalo sa druge strane zida.
Izvini.
Nisam bila dovoljno jaka.
Jaka da se izborim sa svim nemirima koji su mi pali na pleća i gušili me, skoro do izdisaja.
Izvini.
Nisam uspela da ga zadržim.
Otišao je prvim autobusom, u nepoznatom pravcu.
Nije ti ni “Izvini” rekao.
Meni nije ni morao.
Najviše me je, u vezi tog odlaska, tvoja samoća zabolela.
Izvini što sam ga proklinjala.
I što sam psovke uvek dodavala uz njegovo ime.
Izvini.
On je tvoj otac.
A ti ni za šta nisi kriv.
Izvini.
Što sam nedelju dana nepomično ležala na krevetu i gledala u jednu tačku.
Izvini.
Što si me polivao vodom i terao me da jedem.
Znam da su te čaše i ti tanjiri bili preteški za tvoje male ruke.
Znam da je moja tuga bila preteška za tvoje malo srce.
Izvini.
Što ti nisam kupovala sve na šta si prstom uperio.
Izvini.
I što si bez užine išao u školu.
Znam da su ti creva zapevala.
Znam da su ti se deca smejala,
jer deca ko deca, ne shvataju muku.
Izvini.
Što sam se mučila.
I što sam te tom mukom mučila.
Izvini.
Što ti se jakna pocepala na rubu.
I što sam je ušila drugačijim koncem.
Jer isti nisam imala.
Pa si uvek rukom prekrivao taj šav.
I spuštao pogled kada bi se neko, slučajno, u tebe zagledao.
Izvini.
Sigurno ti nisam bila dobar uzor.
Učila sam te preziru, bolu i stidu.
I od svih tih loših stvari, nisam uspela ono dobro da vidim i dobro da ti pokažem.
Naučila sam te sve što su mene učili.
A to je znanje rđavo bilo.
Izvini što su ti kroz bušne patike svi vetrovi sveta produvali.
Izvini.
Što te nisam češće ljubila i snažnije grlila.
Izvini za svako neizgovoreno “volim te.”
Izvini za svaki rođendan bez torte i gostiju.
Izvini.
Nisam umela.
Nisam znala.
I sine…
Obriši suzu što ti se u uglu oka noćas krije.
Nemoj patiti.
Nisi ti kriv.
Iz loših odluka loše se odluke rode.
Najgora je odluka bila patiti pred tobom.
Upijao si moju patnju.
Želeo si da i drugi tako pate.
Želeo si da se osete onako kako smo se mi osećali svake noći.
Bespomoćno.
Napušteno.
Izigrano.
Usamljeno.
Gladno.
Žedno.
Posramljeno.
Želeo si da vide kroz naše oči.
Da osete kroz naše srce.
Da zaboli kroz našu dušu.
Izvini.
Ja sam kriva.
To je bila moja bol.
Nije trebalo da je sa tobom delim.
Nisam bila majka kakvu si zaslužuio.
A ti si bio sin kakvog ja nezaslužujem.
Nadam se da možeš da mi oprostiš.
I da ću ja moći da oprostim sebi.”
Savio je mokar papir na pola i ušuškao ga je pod jastuk.
Sklopio je ruke i molio se.
Posle mnogo godina.
Prvi put se pomolio kada je majka u sobi do njegove dozivala upomoć.
Kada su se udarci odbijali o zidove.
Kada je plakala i jecala.
Kada ih je otac napustio.
Kada ga je ona, svojim kristalnim očima punim suza, gledala bledo.
Kada je dotakla dno, posle kog više nije bila ista.
Bio je slab da je odbrani.
Da odbrani sebe.
Pokušavao je da joj da ruku.
Da je izvuče.
Ipak je pao zajedno sa njom.
U ambis života.
Tada se molio za nju.
Molio se da sve prođe.
Drugi put se molio te noći.
Noći uoči kraja njegovog života.
I opet se nije molio za sebe.
Već za nju.
Molio se da joj Bog da snage da preživi.
Još samo jednom da joj pomogne.
Jer sama je.
On je ne može podići ako padne.
A saplela se opet o svoju bol.
Molio se do svanuća.
U maloj ćeliji dva sa dva.
Iza čeličnih rešetki.
Na prljavom podu.
Daleko od stvarnosti.
Odgovarao je za zločin bez predumišljaja.
I nije se premišljao.
Smatrao je da je zločin jedini izlaz.
Smatrao je da ako povredi lošeg čoveka, ništa loše nije učinio.
Mislio je da će, ako drugom nanese bol, njegova bol biti manja.
I pucao je.
Direktno u srce.
Pucanj mu još uvek odzvanja u bubnim opnama.
I pao je.
Na zemlju.
Čovek crne kose i njegovih kristalno plavih očiju.
I tada mu je na uvo šaputao rečenice koje još uvek kosmosom putuju.
“Izvini tata.
Izvini što nisam bio dobar sin.
Izvini što nije bila dobra žena.
Izvini što nije bila dobra majka.
Izvini za svaki udarac koji si joj zadao.
Izvini jer sam ti dopustio.
Ti si loš čovek.
A loši ljudi stvaraju loše ljude.
Nisam ja kriv.
Ti si me naučio da sve rešavam nasiljem.
Ti si stvorio ovog čoveka koji sad iznad tebe stoji.
Mama jednostavno nije umela da voli.
Ubio si šamarima ljubav u njoj.
A ona je ćutanjem ubila onu u meni.
Nije ona kriva.
Nije imala hrabrosti da okonča.
Zato ja okončavam.
Ostao sam ti dužan.
A ti meni još uvek duguješ jedno “izvini”.
Ali ti njega opraštam.
Samo njega ti i mogu oprostiti.”
Posle pucnja mu je šakom spustio kapke.
Položio mu je ruke pored tela.
Poljubio ga je u teme glave.
Pao je na kolena i zaplakao.
A onda je začuo sirene.
Sirene su označavale kraj.
Kraj jedne igre bez kraja.
A na kraju neko mora da gubi.
On je shvatio da će najmanje izgubiti ako
mu oduzme život.
Jer on je njemu jedan dao.
Jedan život koji je sa mukom živeo.
Jedan život koji nije želeo.
Jedan život koji je sve sem života bio.
Nije on voleo ljude.
Nije voleo ženu.
Nije voleo sina.
Nije voleo porodične ručkove.
Nije voleo ljubav.
On je samo sebe voleo.
I znao je taj mladić da će ga povrediti, samo ako mu telo povredi.
Jer on je samo telo i bio.
Telo bez duše.
Telo bez srca.
U srce mu je pucao.
Ali je pucao u prazno.
Taj metak je kroz prazninu prošao.
Pucao je taj čovek sam u sebe, mnogo godina ranije.
Samo ga je metak, te noći, od sina sustigao.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
