Ne sećam se kada su počeli da me posećuju. Nikada nisam bila naročiti ljubitelj obeležavanja godišnjica; ako ćemo iskreno, nikada nisam bila ni poseban pamtilac datuma – da nije podsetnika u kalendaru, velika je verovatnoća da bih zaboravila i na sopstveni rođendan. S druge strane, uvek me fascinirala sposobnost čoveka da se izgubi u vremenu; da zaboravi koliko ga već muče bolovi u leđima, ili koliko dugo sanja jedan te isti san; da, sasvim spontano, minute i dane otegne u godine i decenije, ili da poveruje da su meseci tek puka smena nekoliko obdanica i noći. I ne znam da li je to jedan od nedostataka ljudskog uma, ili možda, neka od njegovih vrlina, neistraženih moći pobede nad vremenom. Ali, nije ni bitno. Na kraju krajeva, nisam o tome ni želela da govorim.
Htela sam da pričam o njima, o njihovim dolascima i odlascima, koliko god meseci, godina ili možda decenija oni trajali. A opet, ne znam ni kako da ih nazovem. Nazvati ih demonima, čini mi se da bi bilo pomalo budalasto, naivno inspirisano jezovitim knjigama i zastrašujućim filmovima nakon kojih, bar jednom u životu, nismo mogli da se uspavamo. Poražavajuće za moj još uvek nedovoljno ostareli mozak, ne uspevam da se setim nijednog drugog odgovarajućeg imena. Nazvaću ih, stoga, jednostavno oni. Tome valjda i služe zamenice – da zamene nešto čije vam ime uporno beži iz svesti.
favim.com
Od svoje prve posete pa do trenutka u kome vam ovo pričam, oni dolaze nezavisno od doba dana. Očekivali biste, možda, da me posećuju samo u hladnim noćima u kojima se niz prozore slivaju potoci kiše, a moj krevet biva osvetljen iznenadnom munjom dok me iz sna budi udaljeni udar groma. Moram da vas razočaram – dolaze kad im se prohte, i za sve ovo vreme nisam uspela da u tome pronađem bilo kakvu pravilnost. Ponekad me, kao što i sami pretpostavljate, probude iz sna, terajući me da u pola noći ustanem iz tople postelje, sednem na krevet i pustim da mi nožni prsti čeprkaju po mekoći čupavog tepiha. Jer, ipak, nepristojno je dočekivati goste ležeći u postelji, pa makar i u gluvo doba noći. S vremena na vreme, običavali su da svrate za vreme doručka, skačući mi za leđa tako naglo da bih neretko ispustila nož kojim sam preko sloja putera pomalo flegmatično mazala džem od jagoda. Opet, nisu im bile strane ni posete za vreme mojih popodnevnih dremki u fotelji u dnevnoj sobi, koje bi od prijatnog magnovenja lako prelazile u krajnje neprijatne košmare. Da ne dužim, shvatili ste poetnu – nikada nisam znala kada mogu da ih očekujem, i svaki njihov dolazak hvatao me je krajnje nepripremljenu, iznenađenu i prestrašenu.
Čime su me to, zapravo, plašili? Ne bih bila sasvim iskrena ako bih rekla da je za to bio zaslužan njihov izgled, jer ne bih umela da verodostojno opišem ni kako oni zapravo izgledaju. Izgledaju tako da, kada vam stanu kraj ramena, osetite kako vam se koža na vratu ježi; dolebde li vam kraj jastuka dok spavate, obliva vas talas vrućine i neizreciva potreba da vrištite; ako ih ugledate iza sebe u ogledalu dok se ujutru češljate i perete zube, ukočite se u mestu, a četkica ostaje da vam groteskno viri iz usta, dok vam se pena od paste sliva niz bradu. Ali ako biste me pitali koje su boje, kakva su im lica, imaju li dugačke oštre nokte, ili možda ljigave pipke kojima miluju svoje žrtve, ne bih umela da vam precizno odgovorim. Ono što me plašilo mnogo više od same njihove pojave, bili su njihovi glasovi, i stvari koje su govorili. Ponekad su zvučali duboko, hrapavo, kao da dolaze iz nekih davno pokopanih dubina. Nekad, pak, bili su visoki, piskavi, iritantno se uvlačili u uši i zujali tamo poput oštrih zvižduka. Govorili su svašta. Ponekad, stvari koje vama i neće zvučati toliko strašno. Sećaš li se kada ti je Jovan iz trećeg tri pred celim razredom rekao da si ružna? Ili ono kad si se saplela o strunjaču na fizičkom pa su ti se svi smejali? Jesi isključila ringlu? Opet nisi? Glupačo zaboravna… Drugi put, šaputali bi reči koje bi možda i vas uplašile da ste ih neočekivano čuli tik kraj levog uva. Zar misliš da će te iko ikada voleti?, piskutali su čudnim visokim glasovima. Što se ne ubiješ?, otezali su hrapavo i podrugljivo. Pričali su o svačemu. O bolu i o patnji. O umiranju i truljenju. O mržnji i nezadovoljstvu. Nikada nisu ostajali bez ideja, i uvek su imali šta da kažu – za razliku od mene, koja nisam znala šta da im odgovorim. I mada je njihova pojava bila ravna scenama iz napetih horor-filmova, prihvatala sam ih najčešće prilično mirno, ćuteći, slušajući, tonući u ništavilo pritiskana njihovim rečima. Poneki put, poželela bih da vrištim, ali glas nikako nije izlazio iz grla; zarivala sam prste u kosu i spuštala glavu na sto; pritiskala uši rukama, najsnažnije što sam mogla, zavlačila glavu pod jastuk, samo da prigušim njihove glasove. Ali uzalud – bili su dovoljno glasni i ništa manje razumljivi. Odlazili bi svojevoljno, neprimetno kao što su i došli, ostavljajući me da nastavim svoj uobičajeni život do njihove naredne posete.
I tek mi je pre nekog vremena, sasvim spontano, nešto palo na pamet. Kako se, pitala sam se, a pitam se i sada, toga ranije nisam setila? Možda je to bio samo slučajan splet okolnosti koji je u meni izazvao određene asocijacije, pobudio izvesne uzročno-posledične postupke; možda se u moje delanje uplela volja neke više sile, koja mi je, za razliku od njih, želela dobro. Tek, dok su se kovitlali oko mene poput neprijatnog, hladnog vetra, urlajući mi svoje osude u lice, pogled mi je pao na kuhinjski sto. Prelazio je sporo po kompletu kuhinjskih noževa uredno pobodenih u drveno postolje, naslaganim krpama za sudove, maloj drvenoj oklagiji… dok se nije zaustavio na tanjiru. Lepom, okruglom tanjiru sa sitnim cvetovima po ivicama, u kome se nešto krilo pod šatorom od aluminijumske folije. S teškom mukom, naterala sam sebe da se podignem sa stolice. Nisu me ostavljali na miru – obletali su oko moje glave dok sam ustajala, uporno me saplitali dok sam prolazila kroz vrata da bih stigla do kuhinjskog stola. Ali, ne znam ni sama kako, uspela sam. Udahnuvši duboko, sklonila sam foliju koja je prekrivala tanjir i polako ga uzela u drhtave ruke. Okrenula sam se ka njima, koji su me strpljivo čekali na vratima, iz nekog razloga odlučivši da me puste da se odmorim makar na par sekundi. Pogleda uprtog pravo u njih, podigla sam tanjir.
“Dragi gosti, da li ste za malo slatkiša?”, čula sam svoj glas možda i prvi put toga dana. Gomilica kolača šepurila se na tanjiru u svom punom sjaju, dičeći se mekanim žutim testom i sjajnom čokoladnom glazurom, oko kojih sam se istog jutra svojski potrudila. Da umem da vam opišem kako izgledaju, rekla bih vam da su klimnuli glavama i da im se na licima pojavio blagi smešak. Mada, kad bolje razmislim, tako su nekako i učinili. Naravno!, uskliknuli su duboki, teški glasovi, u horu sa visokim i piskutavim. Zaboravivši na mučne presude, na zle opaske i strašne kletve, sjatili su se oko tanjira sa kolačima poput halapljive dece. Gotovo da sam mogla da ih pomilujem. Ali nisam. I sama sam zagrizla najmanji od kolača, onaj sečen sa ivice, ostavljajući, kao svaka uviđavna domaćica, ono najbolje za goste. Bio je to najslađi kolač koji sam ikada pojela.
