U pozadini je Nina Simon pevala o novom početku.
Ležala sam na crvenom tepihu sa romboidima i nekim nepravilnim oblicima, nalik cveću. Noge sam naslonila na zid.
Negde u daljini su gromovi razarali nebo.
Prozor sam otvorila širom. Zavesa je letela po sobi, kao stoljnjaci na bakinoj žici, nekih davnih devedesetih.
Obmotavala sam pramen kose oko kažiprsta i uživala u zvuku pucketanja vlasi.
Gledala sam u plafon. Bolje rečeno, u neon zvezde polepljene po njemu. One male, plastične, koje se pune svetlom, pa svetle u nedostatku istog.
Mora da je vreme stalo, jer nisam čula kazaljke kuhinjskog sata.
Nisam čula ni zvukove automobila, koji jure niz autoput.
Nisam čula komšinicu kako viče na sina, koji se uvek uredno javi u holu zgrade i pridrži mi vrata.
Nisam čula zviždanje vetra kroz štokove.
Nisam čula ni lavež napuštenih pasa.
Nisam čula čak ni svoj dah, pa sam se, na trenutak, uplašila da li uopšte i dišem.
Pipnila sam šakom svoje grudi, tamo gde sam mislila da bi mi moglo biti smešteno srce.
I kucalo je.
Utišano i polako, ali dovoljno da pumpa krv i drži me budnom u ovoj stvarnosti.
Pitala sam se da li čovek bude svestan da mu je srce stalo. Da li srce dovoljno brzo pošalje upozorenje mozgu, ili se naprasno isključi, kao kompjuter kada klikneš dugme. Ostanu upaljeni programi u pozadini, pesma se prekine u sred strofe i bude gotovo za tren. Ekran bude crn. Bude tišina.
Da li imamo vremena da se prisetimo svih lica i momenata koji su zauvek izgubljeni?
I ako imamo, na koga bih ja pomislila?
Na majku sigurno. Na sestru… Brata… Možda na oca? Na prvu simpatiju? Na trenutak kad sam se prvi put zaljubila? Na putovanja? Na tepih sa romboidima? Na njega?
Nije više bilo važno…
Jednostavno sam ležala tu, na podu svoje devojačke sobe, iako odavno nisam devojka. Ležala i osluškivala svoje srce i pitala se da li sam živa.
Negde u ćošku je stajao još neraspakovan kofer. Telefon je bio ugašen. Kiša se smirivala. I sat je opet počeo da kuca. Maskara se osušila na mojim obrazima. Nasmejala sam se.
Pa naravno da sam živa.
Bio je to kraj jedne epohe. Pokušala sam da budem neka druga, da bih bila prava.
Zapravo, istina je da nikada nisam prerasla neon zvezde sa plafona. Nikada nisam prerasla poljupce u rame. Nikada nisam prerasla filmsku ljubav. Nikada nisam prerasla tu sobu.
Nisam ni morala da prerastem, već da nađem nekog sa kim ću da srastem.
A to, definitivno nije bio on. Bar ne u ovoj stvarnosti.
Psi su počeli da laju. Komšinica je viknula na sina. Čula sam automobile kako nekuda jure. I srce je opet počelo da mi bije iz grudi. Mogla sam da ga osetim u ušima.
I znate li šta? Ne da sam bila živa, nego nikada nisam ni bila življa.
Poražena, izigrana, razočarana, naprasno isključena na dugme, ali ponovo živa.
Autor: Anđela Češljarac
favim.com
