– Budi tu. – rekao je i istrčao iz auta.
– Je l’ on to tebi rekao „budi tu“? – vozač me je nasmejano potražio u retrovizoru.
– Umm, čini mi se da da. – zbunila sam se.
– Čekaj, šta, plaši se da ćeš da odeš? – zasmejao se – Car.
– Neviđeni. – zabavljeno sam uzvratila.
– Znači da je sveže? – podigao je obrvu.
– Ha?
– Pa ako je on tebi i dalje neviđeni car, a on se plaši da ćeš ti da pobegneš… – nasmejao se opet ne dovršivši misao, jer se neviđeni car u narednom trenutku ponovo našao u autu.
Koji dan kasnije, tek tako, jedna mi je poslala recept za jestivi bidermajer, a druga rekla da ima ideju za mladoženju. Njih nije zanimalo šta se dešava i je l’ sveže.
Tek tako, samo je isplanirano pola moje svadbe, i tek tako, u planiranju sopstvene svadbe, za koju nisam planirala ni plan, ja sam postala levo smetalo.
Rekla je, samo se opusti, dok se ti probudiš, mi smo te udale.
I onda, razumećete, nisam mogla samo da se opustim.
Srećom, ponedeljak me je ipak probudio nesnađenu i neudatu, sa suncem po kapcima, idejom da uradim tetovažu i ponovo pustim kosu.
Ponedeljak me je probudio zaglavljenu u raskoraku između želje da mi konačno počne pravo leto i želje da mi se produži vikend.
Ponedeljak me je probudio zaglavljenu u tom neobičnom međuprostoru, ispod ogromnog kišobrana i kratkog pokrivača. Između imaginarnog faula u napadu i njegovih stravičnih strategija za napad. Između usana na prstima i dlanova na obrazima. Između otpevanih pesama i neispisanih redova. Između sudbinskih kašnjenja i zbunjenih želja.
Ponedeljak me je probudio zapetljanu u reči i zagrljaje.
U cinične opaske i strateška ućutkivanja, u tople dlanove i sveže nalete vetra. I ta svežina je, nekako, bila jedina svežina koje sam bila svesna.
Svežina stvarnosti po kojoj šetka, grli i pevuši taj neviđeni car, koji mi kaže da budem tu.
I ja budem tu, toliko,
da mi se ponedeljak zaglavi u vikendu.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.