Važi. Kad spremamo ispite. Konkretno, ponavljala sam gradivo za ispit, taman bila sigurna da ća ,,pasti” desetka kad mi je telefon zazvonio. Marina zove.
,,Halo, Meri!”
,,Šta je to u meni što me tjera da čačkam po rani koja je tako skoro krvarila? Što mi treba da ponavljam taj morbidni pasijans prošlosti kad znam da se neće otvoriti ni kec na desetku, ni fleš rojal, čak ni par sedmica, nego opet one iste rane? Koji mi je đavo?”
Koliko sam samo puta čula isto, samo malo drugačije formulisano pitanje? Koliko sam puta bila savjetnik jednoj od svojih najbliskijih prijateljica dok ona, po jubilarni 333. put, obećava da neće nikad više da pokušava ono što svaki put ispadne naopako, zaklinje se da više niko neće gledati reprizu tog filma, da istu knjigu neće čitati ponovo…
Znam ja nju. Narednih nekoliko mjeseci će da mrzi svako slovo njegovog imena pojedinačno, a zajedno će da ih prezire, kune i proklinje.
Znam i da će onda da počne da joj nedostaje. Pa će šetati kroz njegovo naselje, voziće se kući autobusom kojim se on vraća s posla (Šta ima veze što mi je duže 20 minuta!!!). Pa će onda njih dvoje da se pomire. I onda će ona biti srećna kao malo dijete. Nekoliko mjeseci. Onda će on da ponovi stari, već viđeni scenario. I ona će ponovo da čeprka po svojim ranama, onim istima na kojima se stara krv još nije sasvim osušila.
Znam ja i da se na greškama uči. I da bi trebalo da nam svaka greška bude lekcija za slične situacije u budućnosti.
Isto tako znam i da je ona usvojila šablon ponašanja, da je ovu grešku već mnogo puta ponovila. Ona uporno ponavlja, a ponavljanje uporno odbija da bude majka znanja.
Autor: Milica Galić
