– I ti si mu to rekla? Tek tako?
Otpila sam veliki gutljaj piva i zakolutala očima:
– Da je bilo baš „tek tako“ i nije, ali da. Rekla sam.
– Bokte ti si luda!
– Što?
– To se ne priča!
Ne znam. Ja rekla. I to na srpskom. Da ne bude posle „nisam te razumeo“. Ne volim da ponavljam te složene rečenice. I nije mi jasno što se to „ne priča“. I po koju cenu. Lakše je kuvati u sebi i lupati glavu pitanjima zašto druga strana radi to što radi ili govori to što govori? Nagomilaju se sva ta pitanja i lutanja, pa duši postane teško. Stvori se neki teg koji svuda sa sobom nosite. I pritiska vas. Zato i jesmo gde smo, jer ne govorimo. Jer živimo „blaženi“ u neznanju. Jer se ćuti. A ne bi trebalo. Nije zdravo, verujte mi.
Kako me je naučila jedna pametna žena, sve je bolje od neznanja i neizvesnosti. Kakav god odgovor bio, prosto slezanje ramenima ili jedno veliko „jebiga“, i to je odgovor i znate šta on znači. Najgore što može da se desi je ćutanje. Zid. Ogroman zid u koji udarate glavom u nadi da će pući i dati vam kakav-takav odogovor.
Mene nije stid. Mogu sve da kažem naglas. Smatram da nema ničeg lošeg u tome što osećam ovo ili ono, ili što želim da o meni znaš ovo ili ono. Znam, ne treba se previše otvarati ljudima. Ali nemojte se toga držati kao pijan plota. Za sve postoji granica. Ne mučite sebe, samo zbog toga što se to nešto „ne priča“ i što smo od jedne od najlepših stvari na svetu stvorili tabu.
Ja ne umem da ćutim i možda je to moja mana. Ne možda, nego sam gotovo sigurna da jeste. Uglavnom, ja ćutim samo kada spavam. Ne volim onaj osećaj nemira u stomaku i razmišljanje zašto nisam rekla nešto što je možda trebalo. Ja prosto i jednostavno kažem.
A ti poljubi, pa ostavi, ako ti se ne dopadne to što čuješ.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.