Svaki pokušaj
da ti priđem
bilo u treznom
ili pijanom stanju
da ti
uputim
neki blesavi kompliment
tek, da postaneš
svesna
da stojim pred tobom
propao je
praćen
mojim kukavičlukom
i svim
mojim slabostima.
Priznajem,
bio sam dobar sa rečima.
Šteta,
nije mi pomagalo.
U grlu mi se
nešto steglo
nešto me gušilo
takvom silinom
da nije ni čudo
što sam viski
brže nego inače
praznio.
Sve ono,
čime sam hteo
da te impresioniram
ostalo je
nedorečeno
zaglavljeno u mojim
mislima
verovatno zaboravljeno.
Alkohol mi je
mutio razum,
usporavao reflekse
pojačavao glad
za tvojim usnama
i želju
za tvojim golim bedrima.
Uzalud,
ti si već bila
tuđa,
nečija.
Osetio sam to
sa svakom
ispijenom čašom
postajala si
sve dalja
a ja,
bivao sve izgubljeniji
u sopstvenom zanosu.
Tako sam valjda,
mrtav pijan
sebe i ubedio
da sam te
zauvek,
bez borbe
izgubio.
Autor: Mario Bačlija
