Prošlo je tačno sedamsto dana
otkako ne palim televizor.
Jer, šta bih
na toj, upaljenoj
pravougaonoj kutiji
pametno mogao da vidim?
Sve, osim tebe
osim tvog lica
tvojih koščatih obraza
maslinasto-zelenih očiju
tvojih upalih jagodica.
Video bih,
neka nepoznata lica
koja govore o boljoj budućnosti.
Onda bih slučajno
promenio kanal, u naletu besa
od količine laži
kojima nekolicina
ovog zatupljenog naroda
I dalje slepo veruje.
Iz pozadine začuo bi se
glas Dade Topića
dok peva
‘Ja hoću život! Bolji život..’
Nostalgija.
Slepa ulica.
Povratak u detinjstvo.
Sve u jednom, kao hladna
nes kafa 3 u 1
kojom trenutno trujem
želudac.
Bolji život se
ne nazire
televizor i dalje stoji ugašen
a budilnik me opominje
da borba
za goli život
ne prestaje.
Osvanuo je
još jedan
kišan dan
sedam stotina i
prvi dan
bez tebe.
Autor: Mario Bačlija
