Počeli smo da nedostajemo
Između jednog leta i zime na izmaku
Dva kopna i bezbroj gradova
Između hiljade kilometara na zemlji
I bezbroj zvezda na nebu.
Da falimo tako jako
Da nas tu negde oko tri ujutru
Kad nit’ je noć, nit’ je dan
Sve za onim drugim boli
I jedva čekamo da konačno svane.
Sve nas je manje bilo na kiši
I pod kišobranom i pod sivim oblacima
Falila nam je baš ona šolja čaja
Koja umorno čeka na polici
I na koju se danas paučina hvata.
Počeli smo da nedostajemo za neku novu priču
Za neko novo ćutanje.
Za neko magično danas i nasmejano sutra.
Počeli smo nekako da nedostajemo nama.
Da mi nedostajemo nama samima.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.