Zašto spuštaš pogled kad prolaziš pored mene
I prelaziš na drugu stranu ulice, samo da me
Slučajno ne okrzneš ramenom?
Zašto teraš druge da biju tvoje bitke i
Ratuješ sa istinom krijući se iza laži?
Zašto kaskaš iza jačih od sebe dok galopiraš preko slabijih?
Zašto se skrivaš među vernicima, kada si nevernik?
Ćutiš?!
Samo to i možeš, jer kada progovoriš
Samo se zapetljaš u sopstvene laži i toneš…
Toneš sve dublje u to blato u kom se godinama valjaš.
A kada se malo pridigneš iz blata, onda se sklanjaš u masu
Trudeći se da se utopiš, ali ne ide!
Oseća se nadaleko taj smrad izdaje kojim odišeš!
Nastavljaš da glumiš moćnu zver, dok
Uporno ostaješ obična volina… I moliš se Bogu
A đavolji rep se vuče za tobom i ne da ti mira.
Vučeš repove svoje prošlosti i kuneš me!
Kuneš me jer sam slika tvoje savesti!
Kuneš me jer, kad me vidiš –
Setiš se koliko si bedan!
Zato me ne gledaš u oči –
U njima piše sve što pokušavaš da sakriješ.
Zato ne možeš da me dodirneš –
Opekao bi te taj dodir savesti jer bi tada shvatio
Da je stvarna i opipljiva.
Bežiš od mene poput plašljive srne jer sam dokaz
Tvojih nedela, ime tvoje pohlepe i java tvoje savesti.
U meni leži vulkan tvojih tajni i bojiš se da će eksplodirati.
Kada me ne gledaš – delujem nestvarno,
Ali stvarna sam i ti to znaš!
To znaš i to te plaši!
Plaši te da ne dođe do erupcije vulkana i da iz njega
Ne isplivaju na površinu sve tvoje tajne,
Da se ne otvorim poput Pandorine kutije i
Srušim ti taj svet laži koji brižljivo gradiš…
Svestan toga da si kriv i pred Bogom i pred ljudima
Biraš da izmisliš sopstveni svet i uživaš u svojoj zoni komfora
Praveći se da ja ne postojim i drhteći od straha svaki put
Kada tako mali i bedan poput blatnjave bare posle kiše
Treba da se sudariš sa okeanom koji te može uništiti.
Da, plašiš me se!
Plašiš me se i zato si manji od makovog zrna
Kada si pored mene.
Zato počinješ da mucaš na pomen mog imena,
Zato kriješ istinu i zavlačiš se u mišju rupu
Moleći se da te ruka pravde nikad ne pronađe.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
