Zdravo, ja sam Milica i ja se plašim paukova. Plaši me činjenica da oni uspješno žive sa osam nogu. Ja se i sa ove moje dvije jedva snalazim. Saplićem se čak i o sjenke.
Kad smo kod sjenki njih sam se plašila kad sam bila mala. Kad bih išla prema suncu, one su me pratile u stopu i moja glavica sa kikicama je vjerovala da će mi ukrasti sunce. Zato sam se plašila i oblaka. Oni dođu i sakriju sunce. I onda se djevojčica sa kikicama uplaši da nikad neće da vrate sunce. Rastuži se i crta sebi malo, rezervno sunce. Da ima, za svaki slučaj. Zato sam se plašila i noći. Noću sunca nije bilo. Hoće li noć ujutru da ga vrati ili će da ga da oblacima?
Nisam više djevojčica, ali se noći plašim još uvijek. Vratiće mi sunce, ali će mi ukrasti san i dati mi milion suludo genijalnih ideja o kojima ću razmišljati. I još milion genijalno suludih, pa ću do svitanja da se snalazim sa njima. Ako nekim čudom zaspim, znam da ću sanjati tebe i da ću se tad plašiti buđenja. Ili ću sanjati da bježim uz klizave stepenice, okliznem se i padam među paukove.
A ja se plašim paukova.
Autor: Milica Galić ◊ Izvor fotografije: favim.com
