Kada sam pravio planove za život uvek sam i tebe video u njima.
Spremala bi makarone sa sirom u kuhinji i ljubila me kada god se mimoiđemo u stanu.
Podrazumevalo se da ćeš me držati za ruku u nekim teškim momentima. Da ćeš me bodriti kada dobijem otkaz, ili da ćeš me podržati kada odlučim da promenim zanimanje.
Mislio sam da je život jednostavan.
Probudim se ujutru i ti si tu. Stavljaš na zagrejanu ringlu džezvu punu vode. Podigneš se na prste da me poljubiš. Pitaš me kako sam spavao…
Mislio sam da ću uvek imati čemu da se radujem posle napornog dana.
Mislio sam da ću uvek mirisati na tvoje parfeme i da ću uvek besneti kada nađem dlaku na kaputu.
Bilo je logično da ćemo imati decu. Bar troje. I da će trčkarati po stanu bosim stopalima. I da ćeš se ti smejati dok pokušavaš da ih obuzdaš.
Zamišljao sam nas na putovanjima, kako dopuštamo suncu da nas prži, dok deca prave neuspele kule od peska.
Uvek si bila tu.
Znao sam da ćeš biti baš dobra žena i još bolja majka.
Zamišljao sam te u venčanici, kako hodaš ka meni, srećna i zaljubljena. Zamišljao sam kako ti pomeram veo sa lica da bih ti usne spustio na čelo.
Uvek si bila deo mojih planova.
Mislio sam da ćemo zajedno birati nameštaj za dnevnu sobu, da ćemo zajedno krečiti hodnike u bež boju i da će naše slike biti okačene svuda po kući.
Bilo je normano videti tvoje male patike na otiraču i tvoju tašnu okačenu na naslon stolice. Po tome sam znao da si se vratila kući sa posla, da se verovatno tuširaš i pevušiš neke stihive Kerbera, Balaševića ili Bajage.
Mislio sam da je logično da ostarimo zajedno.
Da ispraćamo decu u beli svet. Da ih udajemo i ženimo. Da ih zovemo telefonom i molimo da dođu za vikend.
Mislio sam da ćemo imati kuću negde na planini, sa pogledom na Zaovinsko jezero.
Zamišljao sam te kao mirnu staricu zbog koje dom uvek miriše na pečeno testo i kuvano vino.
Mislio sam da ćemo se večno voleti.
Možda bismo sve manje pričali, ali bismo se razumeli pogledom.
Možda bi nekada bilo dosadno i monotono, ali bismo uvek bili tim.
Mislio sam da je sve tako jednostavno…
A onda si otišla.
U tišini.
Otišla si jer si mislila da nisi poželjna.
Mislila si – jer ti nikada nisam rekao.
Uvek sam bio slab na rečima, a za dela sam smatrao da ima vremena.
Pa sam zakasnio…
Čekao sam pravi trenutak, pa izgubio svaki uz tebe.
Kada sam pravio planove za život, uvek sam mislio da je logično da smo zajedno.
Zaboravio sam da u ljubavi nema logike i da za prave stvari moramo da se borimo.
Spustio sam gard.
Bilo je pitanje vremena kada će mi moja logika zadati poslednji udarac.
To se dogodilo danas.
Udala si se za nekog visokog, crnog tipa, koji možda i nije bolji od mene, ali koji očigledno planove sprovodi u dela.
Život prođe dok pravimo planove za život.
Moj je proleteo uzalud.
Ti si na vreme smislila plan B.
Kada sam pravio planove za život, zaboravljao sam najvažniju stvar – da te pitam da li ti želiš da budeš deo njega.
Nekako se to podrazumevalo, a u ljubavi se ništa ne podrazumeva, pa čak ni to da voliš.
Autor: Anđela Češljarac
