Zurim u plamen svog crnog Zippo upaljača. Divim mu se. Ne mogu da odvojim oči od njega.
Oduvek sam voleo vatru. Tu ljubav sam nasledio od svoje majke. Odmalena me je toj ljubavi učila. Govorila mi je o lepoti plamena. O njegovim nepredvidivim plesnim pokretima. O tome kako nas njegova treperava svetlost ume ostaviti bez reči i daha. O tome kako ceo svet prelepo potapa u svoju bronzano-zlatnu boju. O tome kako se možemo igrati sa senkama koje baca. Pokazala mi je kako vatru možemo držati i na dlanu, iako sasvim kratko. Pokazala mi je kako se vatra stvara i rasplamsava…
Kud bi moja majka išla, plamen bi pratio. Činilo se da je on voleo nju isto koliko ona njega, ako ne i više. Ušla bi u zgradu i nedugo za njom plamen bi se pojavio. Ona bi izašla sa osmehom na licu, a on bi nastavio da je traži građevinom koju je napustila… Pomamno… Nezasito… Svaki put je ostajući željan… Sve dok mu se jednog dana upornost nije isplatila.
Kao i obično, ja sam čekao u kolima. Kao i obično, ugledao sam tračke crnog dima kako se probijaju kroz otvorene prozore zgrade. Kao i obično, spazio sam dolazak plamena i njegovu nestrpljivu potragu za mojom majkom. Kao i obično, očekivao sam da ugledam njeno nasmejano lice pre nego što je njen voljeni pronađe… Ali nisam. Ugledao sam ih oboje… Ugledao sam ih oboje kao zajedno izlaze iz zgrade zagrljeni. Kako plešu. Kako se smeju i plaču od sreće. Učinilo mi se da sam ih čuo i kako pevaju. Nikad nisam video majku srećniju. Nikad je više nisam ni video… Zauvek je otišla. Pobegla u naručju svog ljubavnika. Ostavljajući me da ga sam volim, prethodno me svojim primerom podučivši, da nikada, ali baš nikada, ne prihvatam njegov poziv za ples.
Zatvaram svoj crni Zippo upaljač. Gledam zgradu koju naš voljeni plamen halapljivo proždire. Osmeh mi se širi licem.
Autor: Miroslav Stojković
favim.com
