Pitam se sada, ko je ovaj
stranac koji sedi pored mene?
Čini mi se, nekada smo se tako
dobro znali…
Kakve ovo tuđe ruke, hladno
i nespretno klize po mom telu?
A nekada su ga tako nežno milovale,
kao da su samo za njega bile stvorene.
Kakve to teške uzdahe ovaj čovek
ispušta, kao da ogromni teret nosi na duši?
A opet mi se čini da su i ti uzdasi nekada
bili drugačiji… strastveniji…
Zašto mu koža miriše tako čudno,
kako nikad ranije mirisala nije?
Kao da mu se neki tuđi miris zavukao
pod kožu, pa ne može da ga ispere…
Kako je moguće da mu ni glasa ne prepoznajem?
Kao da je preuzeo ton nekog negativca kog se svi boje…
Nemilosrdnog, bezosećajnog, grubog.
A nekada je govorio onim nežnim glasom, punim ljubavi…
Sve nešto mislim, sigurno umišljam…
Ali oči odadoše potpunog stranca!
Pogled zaleđen, dalek, tup, beživotan…
Ne, ne pamtim takav pogled, ničeg poznatog u njemu nema.
Gledam u stranca pored sebe,
i još mi se čini da smo se nekada dobro znali,
pitam ga zašto je još uvek tu, ali on samo ćuti
jer ne govorimo više istim jezikom, ne razumemo se…
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
