Ti, koji ćeš biti sa njom,
Neću te mrzeti. Neću te mrzeti. Neću te mrzeti. Neću te mrzeti. Ako ponovim dovoljno puta hoće li postati stvarnost? Istina je da ti neću moći želeti dobro i izvinjavam se zbog toga. Meni, sa ponosom koji preliva čašu mog bistovanja tako teško je da se izvinim, ali eto, tebi tražim oprost jer znam da ovo nije fer. Ne, ne pišem ovo pismo da ti kažem da mi je žao, već da ti dam savete kako da je usrećiš. A onda se setih da se i nije tako mnogo puta smejala zbog mene… Tebi će verovatno to ići bolje i lakše, zato ćete i izabrati. Mogu li barem da te zamolim da je čuvaš? Ne daj joj da koristi telefon dok vozi – ne znam zašto se uvek bojim toga kad znam da je dobar vozač. I ne daj joj da radi previše, ume ona to… I podsećaj je da nisu samo zvezde njene, već čitava galaksija – moraš joj to stalno ponavljati jer ja bih. Znam da misliš da se ne poznajemo i da se možda nikada ni nećemo upoznati jer ću ja biti i suviše kukavica bojeći se ljubomore koju nemam prava da osetim jer ta njena ljubav nikada i nije pripadala meni. Ali nismo mi stranci jer delimo ono što nam je najdragocenije. Prvi put kada se osmehnula u mom pravcu, osetih leptiriće i vulkan i tornado. Nauka kaže da je leptirima kratak životni vek, ali ovi moji još žive. A i vulkan i dalje izbacuje lavu, a tornado ruši i najstabilnija utvrđenja. I sa tobom je isto, zar ne? I tebi je njen osmeh nastanio leptiriće i vulkane i tornado?
Vidiš li sad da nismo stranci?
Autor: Jovana Ivetić
www.pinterest.com
