Prošlo je tačno godinu dana otkako si mi rekao ,,zauvek”, a ja ti poverovala. Bila je to moja greška jer se nisam na vreme informisala o tome da kod nekih ljudi zauvek traje svega nekoliko meseci, a možda i manje… Pa, evo, na tu našu godišnjicu pišem ti pismo koje ti nikada neću poslati. Nisam počela sa: dragi, voljeni, ljubavi… to već odavno nisi. Ponekad se samo moja osećanja uzburkaju, pa šalju lažni signal da jesi, ali ne, nije tako. Bilo bi isuviše glupo voleti te i dalje kada si ti, bez imalo griže savesti, povredio mene. Tako da mogu da ti se obratim jedino kao savršenom glumcu koji je zaslužio Oskara glumeći savršenog partnera jer, do samog kraja su svi bili ubeđeni da si pozitivac, a onda su maske pale. Kao u svakom dobro režiranom filmu, usledili su šok i nevera, negodovanje, nadanje da je to samo šala. Ali nije bila, bila je to surova stvarnost koju ja dugo nisam mogla da prihvatim. Sada, kada sam konačno prihvatila da sam dugo živela u zabludi, želim da ti se zahvalim. Hvala ti što si mi pokazao da uvek moram da držim oči širom otvorene, da ne verujem ljudima lako, da ne pružam ljubav bezuslovno jer na kraju, sa neke strane uvek postoji uslov. Hvala ti što si me naučio da volim, da sebe nesebično dajem, da stavljam tuđe potrebe ispred svojih, što si me naučio da osećam sve što sam mislila da neću nikada. Hvala ti i za to što si mi pokazao svu okrutnost sveta, svu prevrtljivost života, bezvrednost velikih reči i surovost malih ljudi. Najviše od svega sam ti zahvalna na tome što si me naučio da budem borac, naterao me da naučim najteže lekcije i da zavolim sebe baš onako kako treba. Možda pomisliš da je sve ovo šala, ali nije. Zaista sam ti zahvalna na tome što si mi pružio priliku da vidim da čovek nikada nije u potpunosti siguran, srećan i voljen onoliko koliko to misli. Ne mogu reći da sam ponosna na to što sam ti dozvolila da me ubediš da me voliš, da me najdivnije lažeš, varaš i igraš se sa mnom i onda me baciš kao staru krpu. Nisam ponosna, ali ti se i za to zahvaljujem jer si me naučio šta nikada ne treba da postanem! Mogla bih da ti kažem još mnogo toga, da te pitam čime sam zaslužila svu bol koju si mi naneo, da ti pričam o silnoj ljubavi koju sam za tebe imala… Više to nema nikakvog smisla, da si hteo da vidiš, video bi ranije; da si čovek, odgovore bi mi dao i pre nego što ih zatražim. Sada sam samo htela da ti se zahvalim i da te zamolim da ovako nešto više nikada nikome ne uradiš. Međutim, znam da ne vredi, pamtim ja tvoje ,,nikada”, možda i bolje nego ono ,,zauvek”…
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
