Pišem te, da bih možda nekad nekog mogla da slažem da si samo plod moje mašte. Fiktivni lik. Da sam izmislila tvoje ime, boju kose i smisao za humor. Da sam ti obojila oči u omiljenu čokoladu a oko njih docrtala nekoliko bora. Da sam lagala kada sam rekla da sam videla čitav Univerzum u njima. Da sam ti namerno obula mokasine, čisto da ne budeš baš toliko savršen.
Pišem te, da bih nekad, negde, čitajući ovo, ponovo osetila miris reke. Da bih mogla da prizovem u sećanje tvoje ruke ukrašene satom koji ne radi. Njihovu mekoću ispod grube površine. Da bih se nasmejala kada bih se prisetila kako blago poskakuješ dok hodaš. Možda bih mogla da opišem i boju tvog glasa i osećaj koji sam imala dok si mi čitao poeziju u polumraku iznajmljene sobe. Možda bih, konačno, poverovala da se to zaista desilo.
Pišem te, da bih imala izgovor da te pomenem. Da te ponovo oživim. Sećanje na tebe i đevreke u tri ujutru. Skrivene ćoškove keja. Tvoje spontane dodire, i ne tako spontane poglede. Da bih mogla da se prisetim naših beskrajnih razgovora o muzici, o sudbini, kvantnoj fizici i nektarinama. I naših ćutanja. Da se setim kakvu si erupciju izazvao u mojoj duši. I kakve kratere po njoj ostavio…
Pišem te, ne bih li stvorila neki paralelni svet. Onaj u kojem postojimo Mi. Onaj, znaš, u kojem i dalje postojiš. U kojem ne moram da izmaštam ukus tvojih usana.
Pišem te, tebi u inat. Da se zacrveniš i zbuniš. Da me opomeneš kako previše opisujem dok pišem. A ne shvataš, da jedino tako mogu da te sačuvam.
Autor: Lara Marin ◊ Izvor naslovne fotografije: Lara Marin
