Danas ću preboleti – rešila sam.
Natrpaću uspomene u glavu, srce i dušu. Kartu ću gužvati mokrim dlanovima u dubini svog džepa.
I misliću o tebi, da znaš, misliću dok budem odlazila.
Peroni su najružnija i najlepša mesta na planeti.
Tamo sam te dočekivala kada si dolazio iz daljine. Nasmejana, u letnjoj haljini sa bordo cvetovima. Bili smo jako mladi, bez sitnih bora na čelu.
Tamo sam te grlila stiskajući zube.
Tamo si me ljubio u sklopljene oči.
Tamo si mi prepričavao kako si proveo dan.
Tamo smo ponovo bili zajedno.
Tamo sam znala da nikada ne odlaziš daleko.
Znala sam da ćeš se svaki put vratiti, uvek sa drugim anegdotama, namsejan, sa belom ružom umotanom u celofan.
Tu sam i danas.
I ne vraćam se.
Ti se gubiš iza nekih napuštenih vagona.
I ne okrećeš se.
I tu, tačno do mene je sve ono što smo bili.
Ostaje u vazduhu da lebdi, kao neka utvara, svaka naša uspomena i čitava naša ljubav.
Tu sam.
Čekam da ne budem tu.
Ti odlaziš niz ulicu, a odavno od mene.
Spuštam glavu da, kao fol, osmotrim svoje cipele.
Zapravo plačem i sigurna sam da svi oko mene to slute, ali im ipak ne dajem prostora da u to budu sigurni.
Zašto plačeš? – pitali bi me.
I ne bih znala šta da im kažem.
Jer odlazim… Ali svi nekuda odlaze.
Neću se vratiti… Ali kome da se vratim?
Tamo gde idem već je leto.
Tamo kuda sam se uputila sam oduvek i pripadala.
Ali tamo nema njega.
A ko je on? – tada bi pitali.
On je neko ko je nekada bio sve. Sada moram reći da je niko jer nikada ne bih priznala poraz.
A bila bih poražena tom ljubavlju. I poražena i obeležena i uništena.
Ko je on?
On je onaj dečko sa crnom putnom torbom na ramenu. Onaj najnasmejaniji od svih putnika. Prolazio je ovim putevima 20 godina ranije.
I ja sam ga čekala.
Strpljivo, na niskim štiklama, kose uvijene u lokne.
On je onaj ko je jednom otišao predaleko. U tuđi zagrljaj, u tuđe srce, u brak.
On je onaj koji me je ostavio da ga čekam. Prvo satima, onda danima, a onda sam prestala da brojim.
Sve dok nisam saznala da neće doći. Ne samo tog dana, već nikada.
On je onaj kog nisam umela da iščupam iz srca, iako sam odlično umela da zaboravim i precrtam.
Slaba tačka, priča bez kraja, prva i jedina ljubav – taj je.
Zašto si se vratila? – pitali bi me ljudi.
Da mu oprostim i da vidim da li je otišao i od sebe, jer ako jeste tu nema povratka.
I je l’ jeste? – pitali bi.
Zbog toga i odlazim – rekla bih.
Jer nemam kome ni da oprostim…
Peroni su najružnija i najlepša mesta na svetu. Na njima je uvek neko ko se miri sa činjenicom da se uzalud vraćao, jer peroni možda ostaju isti, ali se ljudi menjaju čim ih napuste.
Autor: Anđela Češljarac
