Imam sestričnu. Kažu da liči na mene, mada ja ne vjerujem u to. Povukla je na svog tatu plave oči i loknice. Uopšte ne liči na svoju majku, a moju sestru. Samim tim, ne liči ni na mene. Možda i bolje. Možda će, za razliku od mene da… Možda će da plače manje.
„Tetka, tetka…“ Upada u moju sobu kao oluja, nosi svoj ruksak u jednoj, a patikice u drugoj ruci. „Kaži, ljubavi tetkina!“ odgovaram joj. Brišem oči prstima i nadam se da neće da primijeti da sam plakala i da mi je šminka razmazana. „Tetka, jesi to opet plakala?“ Dođavola, malecka ima fantastičnu moć zapažanja. „Nisam, puno sam treptala pa su se oči oznojile od teškog posla. Kaži mi šta si lijepo smislila danas. Čega ćemo se igrati?“ Lažem krajnje naivno i držim palčeve da ova laž prođe. Popravlja svoj crveni džemperak koji sam joj kupila za rođendan i kaže: „Tetka, ja imam pet godina, ali ja nisam mala. Nemoj da me lažeš. Kako oči mogu da se oznoje? Znoji se ispod pazuha i znoje se dlanovi.“ Gleda me onim svojim pametnim okicama. Uzdahnem. Zaustim da kažem nešto, ali riječi ne idu. Pa neću valjda da se jadam petogodišnjem djetetu? Uzdahnem još jednom. Priđe mi i zagrli me. „Tetka, ti nisi srećna. Ti želiš nešto.“ Osmijehnem se. „Jesam, anđele, srećna sam. Imam tebe.“ Opet joj naivno lažem, i opet se nadam da će priča proći. „To nije dovoljno. Treba još. Treba da ti se ispuni želja.“ Opet uzdišem. Pruža mi svog medu i kaže: „Evo. Neka Medolino bude sa tobom i pravi ti društvo. On donosi sreću.“ Zagrlim medu i zatvorim oči. Nedostaju mi dani u kojima je medo bio lijek za sve. „Budite dobri ti i Medolino, ja ću brzo da se vratim.“ kaže mi i izlazi iz sobe. Ne pomijeram se. Čujem je kako otvara ladice po dnevnom boravku. Vjerovatno traži bojice da mi nacrta nešto. Volim što hoće da me usreći. Volim što joj je sreća drugih ljudi bitna. Vraća se i drži ruke iza leđa. Primjećujem da u jednoj patikici nema pertle. „Katarina, gdje ti je pertla? Znaš da će tvoja majka da se naljuti što si se glupirala.“ Smije se. „Kad vidiš šta sam napravila, sve će da ti bude jasno.“ Zbunjena sam. Pokazuje mi šta drži iza leđa. Varjača na koju je vezana njena pertla. Osmjehuje se. „Rekla si da hoćeš da ti se ispuni želja!“ kaže. Pa da, jesam, ali nikad, ni u najluđim snovima, ni poslije pet piva nisam poželjela varjaču na koju je vezana pertla. Oklijevam sa odgovorom, ali me zanima šta je smislila. „Jesam, da.“ Prevrće očima. Izgleda da ipak ima nešto moje. „Jesi. Onda dođi. Idemo na rijeku, da upecamo zlatnu ribicu. Napravila sam pecaljku.“
Autor: Milica Galić ◊ Izvor fotografije: favim.com
