Pod ruku sam uhvatila sećanje na tebe. Danas se, začudo, nije opiralo. Ranije je bilo teško privoleti ga da se obuzda i skoro da je bilo neizvodljivo kontrolisati ga. Ovog puta nešto se promenilo. Sada evo hoda u korak sa mnom. Koračamo kroz život moje Sećanje i ja odvažnim i sigurnim koracima.
Čovek ne obraća pažnju na trenutke i sve mu je važnije od sadašnjosti. Svako drugo vreme njemu je prioritet, a moć sadašnjeg trenutka potcenjuje. Tada sadašnjost počinje da pati od osećaja niže vrednosti. Zašto su i budućnost i prošlost u čovekovom životu dominantnija kategorija od sadašnjosti? Zbog čega je sadašnjost primorana da se zadovolji inferiornim položajem i istrpi nanetu joj nepravdu? Bez prilike da se pobuni, bez prava da prigovori. Ne obraća čovek pažnju na ono što ga okružuje sve dok ne postane sećanje. A sećanje je precenjena kategorija. Sećanje proističe iz sadašnjeg trenutka u formi trenutka koji je prošao, i kao da mu to nije dovoljno nego će još i nastaviti da utiče na buduće trenutke naših života. Šta ono misli da je? Sećanje je težak egocentrik. Ono misli da se bez njega ne može. I uostalom, ko je čovek bez svog sećanja? Da li je čovekov identitet bez sećanja kao njegove osnovne komponente ugrožen? Da li nas sećanje definiše kao individue?
Moje je sećanje nemirnog duha. Sačinjeno je od slika za koje sam ponekad poželela da su mi manje pred očima. Priziva neke davno prigušene emocije. Podseća me na ono što je postojalo, a više ne postoji. Priziva poglede, reči, pokrete. Priziva misli i emocije. Izaziva nostalgiju. Ne pita da li je to u redu. Rekoh već da su sećanja egocentrici. Ispoljavaju pritom i neke narcisoidne tendencije. Misle da su naročito posebna i neophodna.
Jesu li?
Šta je jedno sećanje do puki niz slika koje smo jednom zabeležili i poređali u nekom foto-albumu koji smo ostavili da leži na dnu neke kutije ostavljene negde na tavanu van domašaja naših i tuđih ruku? Šta će tuđ pogled na našem sećanju? Ono treba da ostane neuprljano. Potpuno nevino. I da pripada samo nama. Da li sećanja imaju razvijen osećaj pripadnosti?
Naša je budućnost sačinjena od niti sećanja koje smo pleli godinama unazad. U toj mreži raste i razvija se naš život. Rastemo i razvijamo se mi kao ljudi. Sećanja dolaze da pomrse konce i mi bivamo primorani da se namučimo dok ih ne raspletemo. Kao vešt pauk sećanje plete mrežu oko trenutaka koje proživljavamo i za svaki od njih vezuje po jednu nit prošlosti. Nit koju je nemoguće raskinuti. Kada uzaludno pokušamo da neku od bezbroj niti presečemo i tako je se konačno otarasimo, na kraju se uverimo da nit nije moguće raskinuti. Svaki korak koji budemo načinili ka budućnosti biće vezan tanušnim nitima za prošlost. Nesposobni da se oslobodimo, privikavamo se na naizgled bezizlaznu situaciju koja nas je zadesila. Na kraju krajeva, čovek je biće u čijoj je prirodi da uči kako da preživi u izazovnim situacijama. Čovek preživljava navikavanjem. Pogleda svoje izranjavane ruke i pocrvenele prste od bezuspešnih pokušaja da saseče isprepletane niti, istrpi bol kada shvati da fizički bol nije ništa u odnosu na duševni nemir koji ga proganja, jer ne može da ovlada svojim sećanjem, podigne ruke uvis u znak predaje i pokorno spusti glavu. A sećanje namesti onaj pripremljen zluradi osmeh kojim pokazuje da je unapred znalo kako će se stvar odvijati i samo se sladilo posmatrajući čoveka, to tako racionalno biće, kako se batrga u sopstvenoj mreži proživljenih trenutaka svog jedinog života.
Poželeće čovek da živi. Poželeće da zaboravi. Ali sve što bude proživeo u budućnosti biće samo posledica onoga kroz šta je prošao u prošlosti. Prošlost nas oblikuje. Budućnost je poput druge šanse. Ona nam pruža priliku da promenimo stav. Prema sebi. Prema životu. Svaki tren iz prošlosti urezao je jednu duboku brazdu u koru našeg mozga i samo od toga koliko je ta brazda duboka zavisi koliko snažno će se sećanja obrušiti na nas. Slab čovek postaće rob svojih sećanja zbog nemogućnosti da na nogama dočeka silinu njihovog udarca. Jak čovek će izdržati udarac premda ma koliko jak bio, nikada neće biti u stanju da svoje sećanje kontroliše niti da rasplete paukovu mrežu.
Sećanje na tebe mi je pokazalo kakva sam nekada bila i ko sam sada. Posmatram slike koje se nižu jedna za drugom, kao na filmskom platnu i smejem se. Smejem se tome kako sam naivno verovala da je svet baš onakav kakvim sam ga ja oblikovala u svojim mislima. Zar sam mogla i da naslutim kakve bitke u životu čovek treba da bije da bi ostvario svoje ambicije i snove? Koliko da ojača, da pati, da se razočara, da padne, da bude poražen. Koliko snage da smogne da ustane i da ponovo sve krene ispočetka vođen jasnim ciljem koji ima pred sobom i koji namerava da ostvari, jer zna da će ga to učiniti srećnim. A zarad sreće sve vredi uraditi. Vredi i boriti se sa sećanjima ma koliko teška ona bila za nas. Što više bežimo od njih, to će biti jači udarac koji budemo morali da podnesemo kada nas jednom budu stigla. A stići će nas. Setite se – povezani smo isprepletanim i neraskidivim nitima.
Autor: Tijana Katić
