– Dobro jutro, ljubavi.
– Dobro jutro, kako si spavao?
– Nije loše, ti? Vidim da si se budila u nedoba. Opet sanjaš?
– Mhm.
– Jebiga. Jesi jela?
– Evo sad ću.
– A kako je ovako, jesi ti dobro?
Nije nikome uspevala da objasni tu setu koja joj se u vreme praznika uvuče u grudi. Nekada bi se osećala krivom kada vidi tolike nasmejane i euforične ljude, dok je ona jedva čeka da sve to prođe.
Tako joj je bilo godinama. Knedla bi stajala u grlu i smeh bi tek povremeno izlazio napolje. Ma koliko u stanu bilo toplo, njoj se koža ježila od hladnoće. Nekako nije bila cela, nije bila srećna. Bila je nekako tužna i najradije bi sve te dane prespavala da joj srce ne bi pobeglo iz tela jer mu je ispod rebara tesno i neudobno.
Oblačila je omiljene pidžame tih dana, ukrašavala stan, darivala drage ljude, ali sa nekom tugom. Ove godine joj je nedostajao i on. Volela je njegovo “dobro jutro”, i iako on preko slova na ekranu nije mogao da zna kako je spavala, iako je mogla da izmisli bilo šta, uvek je iskreno i poraženo pisala o svojim snovima koji joj nisu dali mira. Nisu joj davali mira dokle god on nije pored nje.
Sve je teže podnosila razdvojenost i odlaske. Poslednji put ga nije ni dočekala, ni ispratila na let, radila je. Bila je besna što se sudbina tako poigrala sa njima, da budu na dve strane sveta i da pate bez onog drugog, da žive samo kada su zajedno. A tako su im zajednički meseci imali znatno manje dana. Pitala se hoće li Deda Mraz staviti njeno ime u korpicu poslušnih i ispuniti joj želju i ove godine.
– Pao je sneg ovde. Kako si ti?
…
(Nedostaješ mi.)
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.