Voda u džezvi je proključala. Gledao sam kako se sliva u šolju i prekriva gomilicu čaja na njenom dnu. Sedam minuta. Valjda ga neću opet zaboraviti.
Mogao sam da ga vidim kroz mali kuhinjski prozor sa starinskom zavesom koju nikako da zamenim. Kao bizarna slika u ramu, stajao je pored svog prozora u zgradi prekoputa. Stomak mu je zauzimao najveći deo uokvirenog prostora, u kome je na velikom tiganju mirno okretao palačinke. Ponovo. Kao i svake večeri otkako živim u ovoj smrdljivoj zgradi. Nisam znao kako se zove, koji broj obuće nosi, koliko je težak. Znao sam samo da svaki dan kupuje gomilu namirnica u marketu na ćošku, da mu se izraz lica nikada ne menja i da voli da jede. Nikada ga nisam sreo u nečijem društvu, nikada se nismo pozdravili. Sada mu nisam mogao videti ni lice – večernji mrak i upaljena sijalica negde u njegovom stanu činili su ga senkom, nezgrapnom siluetom iz čijih je glomaznih šaka izvirala drška tiganja. Suzdržavam se da se zapitam da li je nekada imao nekoga, ili uvek samo sebe i tiganj za palačinke.
Tiganj je nestao iz mog vidokruga i ruke su se izgubile u obrisima stomaka. Završio je. Kada su se ponovo pojavile, šake su činile brižljive pokrete nad hrpom naslaganih palačinki, a onda prinele jednu od njih obrisu glave. Teatar senki. Zamišljao sam ga kako žvaće. Da li više voli krem ili marmeladu? Više mi je ličio na kremastog tipa. Gledao sam kako palačinke nestaju jedna za drugom i kako se gomila neumitno smanjuje. Čekao sam.
Najzad, ruke su ponovo nestale, i nakon kraćeg čeprkanja po mestu koje nisam mogao da vidim, ali za koje sam pretpostavljao da je fioka, pojavile su se držeći predmet koji nije bio ni tiganj, ni tegla, ni nož. Senka se polako okrenula ka prozoru, i više nisam video njen bolesno ispupčeni profil. Ne znam da li me je spazio, ni da li je gledao u mene kada je podigao šaku ka glavi. Pucanj je odjeknuo kroz večernju tišinu; čuo sam lepet krila preplašenih ptica.
April je. Igor mi je dužan hiljadarku – on je tipovao na jun.
Dođavola… Opet sam zaboravio čaj.
pinterest.com
