– Konačno si se javila. Jesi li spremna?
– Da. Stižem na vreme.
– Da li ti treba neka smernica?
– Ne, sve znam. Srešćemo se na vratima u ponoć, mogu ti pogledati samo u leđa i ne smem da pitam gde ideš.
– Nemoj ni u leđa da me pogledaš. – odgovorila sam ledenim glasom. Za svaki slučaj. Ja sam pogledala Staru, pa vidi šta se dešava. Haos. Kao da nešto leti u vazduhu.
– Jasno. – čuo se kratak odgovor sa druge strane.
– Onda se srećemo. Tačno u ponoć. Nemoj da kasniš. Zapamti, nisi Pepeljuga već Nova godina.
– Ko god Pepeljuga bila. Jasno.
Tako je nekako izgledao moj prvi i poslednji kontakt sa Starom godinom koju je trebalo da zamenim. Nije bilo tu mnogo mudrovanja, pitanja, što bi vi rekli, nisam izmišljala neku toplu vodu. Bila sam svesna da dolazim da samo postojim jer ste vi izmislili računanje vremena samim tim i mene, sačekam tih vaših dvanaest meseci, pa posle idem dalje. I ne, ne znam gde je to dalje niti me zanima, saznaću kada za tačno četiri dana, u ponoć, postanem Stara godina. Negde u Prošlost, verovatno.
Trudila sam se da pročitam o svom zadatku što više, a zapravo je u knjigama retko šta o meni i pisalo. Dobro, Nova Godina sam, dolazim 31. decembra u ponoć, Staru godinu smem pogledati samo u leđa, posle 6 meseci na Zemlji mogu među ljude. Dobro, odem među ljude i šta onda?
Onda sam shvatila da sam ja nešto najbezbolnije što su ljudi sebi mogli da nametnu – računanje vremena. To i nije bilo tako strašno. Nekima je donosilo i nešto dobro, na konto vremena postavljali su sebi ciljeve i davali sve od sebe da ih do zadatog roka ispune. Drugi su probijali sve moguće rokove, i shvatila sam da nekima ne bi bilo dovoljno ni pet godina da zakucaju ekser u zid, a ne da nešto ozbiljnije urade. Ali naravno, uvek su imali spremnu rečenicu “nisam imao vremena”. Tada mi je dolazilo da ih zveknem kalendarom u glavu, da vide oni koliko “nisu imali vremena”.
Prošla sam svuda, baš baš svuda. Živela po stanovima, kućama, garsonjerama, iznajmljenim hotelskim sobama (neki hoteli znaju da budu baš prljavi), slušala sam mnogo dobre muzike i sve to iz prvih redova (ovo sam baš volela), i kako su nedelje prolazile, birala sam sebi poslednje odredište. Izbor je pao na malu državu oko koje su se na kutiji vrtela neka bitna pitanja (nikada nisam mogla da prevalim preko jezika te-lve-vi-zi-ja, evo ni sad ne mogu).
U glavnom gradu zatekao me je poziv moje sledbenice, i to baš kad sam bila odevena kao beskućnik. Opsovala sam sebi u bradu, mada u ovoj državi nije više bilo čudno da ljudi odeveni u rite imaju poslednja čuda tehnike.
– Molim? – pokušala sam da budem ljubazna koliko sam mogla. A nisam mogla nešto mnogo.
– Samo nemoj da me tučeš, i to ovako preko telefona.
– Skrati, imam neka posla. Imaš kartu, znaš put? Hoćeš crven tepih?
– Prva dva potvrđujem, ovo treće ne znam šta je, ali neću. Vidim da si na tri ćoška.
– Tačan odgovor. Ja tebe gledam u lice, a ti mene?
– Kad te čujem kako si naelektrisana, najradije da te ne gledam uopšte.
– Bingo, mala. Biće od tebe nešto.
Gotovo u isto vreme smo prekinule vezu. Ni ćao, ni doviđenja. I bolje.
Zurila sam u telefon kao da ga vidim prvi put u životu. Svačim su se ljudi zarobili: tehnologijom, politikom, načelima modernih i uspešnih zemalja (to sam u novinama videla da se tako kaže), sve što su mogli da izmisle i sebi otežaju, izmislili su. I ko je kriv? Pa mi, Godine. Naravno.
Videla sam svašta. I tužne i srećne ljude i rastanke i susrete. I uspehe i padove, i greške i ispravne odluke. Videla sam život, jer sve to on i jeste. I zanimljiv je, slobodan je, drag je, sunčan je. Ali da se ne lažemo – i surov je.
Ne dajte da vas melje svakodnevica, gužve u saobraćaju, načela koja nameće propaganda. Živite, radujte se što ste živi. Budite srećni jedni zbog drugih, jedni sa drugima, volite se, praštajte, prvo sebi, pa i drugima.
Znam, sve to vama zvuči kao kliše, sve zvuči već viđeno i znam da sam sarkastična u duši, ali vam ovo zaista i mislim: ništa neće da spase vaš mikrosvet sem vas samih, jer dok sami ne odbacite lance, drugi za vas neće to uraditi. Opet vam kažem, svašta sam videla, na toliko strana sveta i znam šta vam pričam. Ne znate koliko ste blaženi kada ste zdravi, imate vode u izobilju, porodicu, prijatelje, kada ste srećni. Radujte se svemu što imate i ne tugujte za onim što je prošlo. To samo znači da je trebalo da prođe. Budite zahvalni na novom danu i trošite ga polako kao mene – kao Godinu.
I učinite mi jednu uslugu – 31. decembra minut pre ponoći pomislite na mene. Dajte mi sve brige i probleme koje su vas zadesili u prethodnih 12 meseci. Poneću ih sa sobom na odlasku. I ne, nemojte misliti da neću moći da ponesem sve – vreća je ogromna. Možda za vas nemam poklone, ali imam želju – da prošlost ostane tamo gde i pripada – iza vas.
Vreća i ja spremno čekamo 31. decembar i taj minut pre ponoći. Hoćete li misliti tada na mene?
P. S. Ah, da, umalo da zaboravim. Srećna vam Nova godina! 😉
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.