– Šta te je naučila ova godina? – pita me, iz velike, crne fotelje, umotan u plavo ćebe.
Grad je odavno zaspao. Sva svetla, sem uličnih su ugašena. Čak i naše, jer on voli da sedi u mraku.
Šta još voli? – Voli tihu muziku sa radija. Voli spuštene roletne i kaktuse u malim saksijama. Voli da mi golica stopala. Voli prirodu, nebo, životinje…
Voli da me ljubi u obraze i da mi smišlja smešne nadimke. Voli da čita ono što ja pišem i naljuti se ako prvo njemu ne pošaljem. Voli zdravo telo i zdrav razum, neprskano voće i babin kauč.
Voli putovanja i adrenalin, ali voli i da se smiri u mojim rukama.
Voli život – i zato ga ja volim.
On je moj unutrašnji mir i moja najzamiljivija avatura.
– Šta me je naučila ova godina? – ponavljam.
Pa, naučila me je štošta.
Pre svega da mi nije potrebna nova garderoba, a i da mogu da se ugojim i smršam u rekordnom roku.
Naučila me je da je uzalud isterivati pravdu i da jedna lasta stvarno ne čini proleće. I da proleće može i bez laste. I da mi možemo bez svega.
Naučila me je da je važno da su ruke i obraz čisti. I da ruke možemo da operemo od prljavštine, ali obraz teško.
Naučila me je da umesim hleb i kifice, ali i da mesecima ne pojedem ni trunku testa.
Naučila me je da za jedan dan može sve da se promeni.
I da sve može da stane. Bez najave. Jednostavno da se zaustavi.
I da život teče i kada sve stane.
Naučila me je da ne gledam na sat. Da zaboravim koji je mesec. Da zaboravim na vreme.
Naučila me je da možemo bez slavlja, frizura, visokih potpetica i noćnog života.
Da nam nije potrebno puno novca, a ni puno priče.
Naučila me je da usporim.
Da stanem.
Da se isplačem.
Da sagledam život iz svih ugova.
Naučila me je da razmislim pre nego što nešto kažem. I da ne govorim baš sve što mislim.
Naučila me je da svako ima prava da misli drugačije.
I da mi baš ništa nije potrebno za sreću…
Dobro, možda ne baš ništa.
Možda samo neko da mi golica stopala, da trpi moje anksiozne momente, tera me da pijem vitamine i grli me dok ne počne da boli.
– Ova godina me je naučila da te volim – odgovaram mu.
I da je volim… Iako nije bila baš najbolja.
I da volim i sebe, sa svim svojim greškama i manama.
Naučila me je da mogu štošta, ali da se na kraju krajeva sve svede na fotelju, tišinu, ljubav i dom.
Naučila me je da je “kod kuće” najsigurnije.
I da je “dom” osećanje, a ne lokacija.
Možda je malo dala, ali me je puno naučila.
Autor: Anđela Češljarac
