Svitalo je.
Bilo je oko 5h ujutru. Prerano za noćne ptice, ali taman za odlazak.
Stajao sam tog dana na njenom pragu čitava dva minuta, a kroz glavu mi je prošao ceo život.
A ona je tada spavala, sa šakama ispod glave i disala je ujedačenim dahom, spremala se za sve ono što joj taj dan donosi.
Spavala je i nije znala da će prvu jutarnju kafu tog dana ispiti sama.
Dugo sam ja odlazio od nje.
Pakovao sam u neku malu srčanu fioku sve što je ostalo od nas:
sanjive oči, vinske čaše, pijane razgovore, oprane posteljine, mokre dlanove, izvinjenja…
Pakovao sam danima, da slučajno nešto ne zaboravim.
Nažalost, bilo je sve manje sećanja za spakovati.
Počeli su da se gomilaju problemi:
natečeni kapci, psovke, teške reči, lupanje vratima, krvave pesnice, ulubljeni zidovi, duge usamljene šetnje u sred noći, stotinu pitanja…
I nije ona bila kriva.
Plakala je ona nekada i satima.
Izvinjavao sam se.
Onda se ona izvinjavala.
Onda sam i ja plakao.
Ni ja nisam bio kriv,
a opet, izgleda da smo oboje bili krivi. Krivi jedno drugom i krivi u tom trenutku.
A tada je bila nedelja, 20 avgust.
I tada sam odlučio da odem.
Zauvek.
Kuda se odlazi kada se odlazi zauvek? – pitao sam se.
Za kafanu sam bio previše tužan, za samoću previše rizičan, za ljude neraspoložen, za krevet zamišljen.
Kuda da odem kada nemam gde da se vratim?
Bez cilja, bez plana, bez volje…
Od sebe dalje nisam mogao.
Samo sam znao da moram.
Da je to pravi izbor.
Da je i ona to zaslužila, da sam ja zaslužio.
Jer počeli smo da se bolimo.
Počeli smo da se vređamo.
Počeli smo da nestajemo.
Na tananoj uzici nas je držala navika.
Presekao sam je.
Tiho sam zatvorio vrata
I otišao…
Zauvek.
Bio je tada 20. avgust.
Pamtim ga po njenoj prgavoj prirodi,
po nežnim poljupcima za laku noć,
po velikim rečima i malim delima
I po najvećoj hrabrosti.
Ipak, otići od nje, značilo je vratiti se sebi.
Bio je to odličan datum za odlazak.
Autor: Anđela Češljarac
pinterest.com
