Odrastao sam bez oca… Ne u potpunosti, ali uglavnom. U početku sam ga viđao svakog drugog vikenda, a zatim sve ređe. Kada kažem da sam odrastao bez njega, to više mislim u smislu da ga nikad nisam upoznao, onako zaista upoznao, i da nikad nije bio tu kada mi je bio potreban.
Svestan sam da ova priča nije ništa novo u svetu u kom živimo i da smo je svi čuli već nebrojeno puta, ali… Drugačije je kada nešto gledamo sa strane i kada nešto doživljavamo iz prvog lica. Upravo iz tog razloga je moja priča značajnija… Meni…
Priča… Vidite, ovde nailazimo na problem. Koja priča? Ni nema mnogo toga da se kaže. Ne mogu da vam pričam kako me je otac učio da šutiram loptu. Da igram košarku. Da čitam i pišem. Da vozim bicikl. Da se brijem. Da razgovaram sa devojkama. Ne mogu ni da vam pričam kako me je učio pravim vrednostima. Ne mogu da vam kažem kako sam od njega naučio da stavim porodicu na prvo mesto. Da ne budem tvrdoglav. Da slušam.
Nemojte me shvatiti pogrešno, on se jeste trudio da mi bude otac najbolje što je mogao, ali… Život ga je odveo drugim putem za koji je moj postao samo sporedni. A bilo je prilično nezgodno svraćati na moj put s obzirom da je moja majka volela da ima rigoroznu kontrolu nad saobraćajem tog mog puta i da moj otac nije bio tako dobar vozač.
A i ja sam bio specfičan. Oduvek sam lako sklapao poznanstva, ali sam se zato teško vezivao. I sad, kolike su bile šanse da će on, tako neiskustan vozač, za samo pet, šest dana mesečno, uspeti da se poveže sa ovako zaguljenim entitetom poput mene? Da li bi uopšte vredelo i pokušavati? Ko zna…
Na momente mi se činilo da sam mogao osetiti njegove pokušaje da bude deo mog života i da mi bude bliži, ali… Ne možemo pružiti drugima ono što sami nemamo.
Razumem… Razumem zašto nije bio tu. Razumem i zašto nije bio TU. Ne držim mu za zlo što ga ni dan danas ne poznajem ni što nikad zaista nisam imao oca. Ne krivim ga ni za šta što mi je falilo, ali… To ne znači da nije falilo…
Autor: Miroslav Stojković
weheartit.com
