Sedim potpuno sam i gledam u tamu… Mrklu tamu… Gledam u tamu, a vidim svetlost… Kako je to moguće? Da li sam zaista toliki iracionalni optimista? Prosto se gnušam samog sebe! Optimista?! Odvratno! Nema ničeg goreg od optimiste! Osim možda iracionalnog optimiste, ali efekat je uglavnom isti – iščekivanje i/ili nadanje najboljem koje je malo verovatno da će nas udostojiti svojim cenjenim i uvaženim prisustvom. Optimisti… Siroti optimisti… Uvek se razočaraju… Ali… Nekim čudom nikad ne ostaju razočarani dugo, nego se odmah vraćaju u sedlo i očekuju da će iz sledećeg mračnog ambisa na koji nalete zasijati ta dugo očekivana svetlost… Siroti optimisti… Blago njima… Blago… nama.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
