Noćas si mi ponovo preturao po snovima!
Ušunjao si se, poput aveti, da mi uništiš i to mesto za beg,
Da svojim prisustvom oskrnaviš i tu svetinju
Kojoj sam se priklanjala kada me sve drugo izda…
Preturaš mi po snovima svake noći, ne preskačeš nijednu!
Preturaš, da vidiš da ih slučajno nije ispunio neko drugi,
Da saznaš o čemu li to sada maštam i
Da li te još uvek samo prenosim iz jave u san,
Bez ikakve mogućnosti da te izbrišem.
Tako se vešto šunjaš po mojoj glavi, čak i ne primetim da si tu…
A onda mi, u najradosnijem trenutku sna, samo iskočiš pred oči.
Samo se pojaviš, makar negde u daljini i
Jezivo me posmatraš krvavim, đavoljim očima tamnijim od noći.
Pojaviš se u vidu vetra, u krošnjama dok sanjam kako
Koračam rajskim vrtovima, daleko od tebe…
Daleko od svega…
Zafijučeš tako jako i kao da čujem kako dozivaš moje ime.
Dozivaš me glasom koji se pretvara u gromove,
Gađaš me munjama sve dok me dobro ne protresu
I ne oteraju me iz mog sopstvenog sna…
A tek onda nastane oluja!
Tek kad otvorim oči, krenu da liju kiše niz lice,
Sevaju varnice u grudima, srce se ledi od neke čudne zime…
I još uvek te čujem, još uvek te vidim…
Jer, ti mi opsedaš i snove i javu!
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
