Kada je ušao u sobu, Natalija je ležala na krevetu i u prvi mah mu se učinilo da spava, ali onda je zapazio setni osmeh koji je na njenim usnama zasijao kada je osetila njegov miris. Čak i sada, 70 godina kasnije, prepoznala bi njegov miris i u moru drugih. Njegov miris čempresa i cimeta…
„Kako se danas osećaš?“, upitao ju je Lazar.
„Mladalački…“, uz nestašni osmeh odgovorila je njegova devedesetogodišnja supruga, svojim i dalje melodičnim glasom, koji je on toliko voleo.
Tiho se nasmejao.
„A ti, moj tridesetogodišnji Metuzaleme?“, upita gledajući ga iskosa. „Nemoj da misliš da sam zaboravila da sutra puniš 2131. godinicu.“ Osmehnula mu se saosećajno. Dobro je znala da ga je oduvek bolela njegova besmrtnost i da je nikad nije video kao blagoslov, već kao prokletstvo.
„Da…“, tiho prozbori starac sa licem mladića.
„Torta spremna? 2131 svećica?“
„Da, da, i isto toliko zvanica!“, nasmejao se Lazar, a Natalija mu se pridružila svojim jedvačujnim smehom.
Nastupila je tišina. Setno su se gledali. Znali su da će uskoro morati da se oproste.
„Sutra, za moj rođendan, možemo…“
„Ne…“, prekinula ga je Natalija.
„Šta ne?“
„Ne… Ne možemo… Ja imam još samo danas…“
„Natali… Ja…“, počeo je, ali nije imao reči da nastavi. Želeo je da joj se zahvali… Da joj se zahvali za godine… Za sreću… Za ljubav… Za nju. Ali nije mogao da nađe reči.
„Znam… Volim i ja tebe.“, reče namignuvši mu.
Pa, u suštini je i pogodila šta je želeo da joj kaže, jer se ipak sve svodilo na to – da je voli.
„Lazare… Neću tražiti da mi obećaš da nećeš ostati sam i usamljen i da ćeš pružati šansu novim ljudima koji kroče u tvoj život, jer znam da si tu lekciju naučio dana kad smo se upoznali, ali zamoliću te da svaki dan živiš kao da ti je poslednji iako znaš da nijedan to neće biti.“
Zastala je i pogledala ga, a on je samo nemo klimnuo glavom setno je posmatrajući.
„E, dobro… Onda je sve rešeno! Mogu da idem… Hvala ti što si moj život pretvorio u čudesnu avanturu…“
Sklopila je oči.
„Znaš, od kad sam te upoznala, san mi je bio da odem ispraćena mirisom čempresa i cimeta.“, tiho je izustila, a zatim ga, smešeći se, zauvek napustila.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
